Ћирилица Piše Ratko Dmitrović Čekalo se kada će se Hrvati uključiti u srpsko-mađarski spor od pre godinu dana, izazvan postavljanjem spomenika jednom od vojskovođa Mađarske revolucije u Adi, i to se dogodilo ovih dana, postavljanjem jedne spomen-ploče Prošle godine, baš u ovo doba, sa prvim danima proleća, mala varoš Ada, u Vojvodini, severnobanatski okrug, našla se u centru pažnje srpske i mađarske javnosti. Hrvati su bili po strani, ali ne zauvek, ne mogu oni da ćute ako je antisrpska rabota u pitanju. Oglasili su se sa 12 meseci zakašnjenja. Videćete kako. Povod za halabuku, verovatno se sećate, bilo je postavljanje jednog spomenika (estetski veoma ružnog) u centru Ade. Ta nakarada

Пише Ратко Дмитровић То што су име Загреба пронели светом, основали чувену школу цртаног филма, донели у Загреб „Оскара“ ниjе помогло троjици легендарних цртача, маjстора филма, да живе мирно у новоj хрватскоj држави, па су двоjица од њих побегла у иностранство. Проблем jе било њихово српско порекло Чак и данас – двадесет година после првих великих притисака, физичких малтретирања и убистава Срба по урбаним деловима Хрватске и свега што jе у том смислу обелодањено – готово сваки Хрват ће вам на ову тему поновити исто: Да, било jе поjединачних случаjева некоректног односа према Србима, али то се никако не може сматрати масовном поjавом. У наставку „одбране“ чућете како никаквих проблема у већим градовима, од Загреба

Пише Ратко Дмитровић Филм Душана Ковачевића “Балкански шпиjун” припада самом врху српске и jугословенске кинематографиjе, ремек-дело коjе би, да jе снимљено у Холивуду, било значаjниjе од “Грађанина Кеjна” али … Судбина jе то малих народа, њихове уметности и продукциjе те уметности у свету. У “Балканском шпиjуну”, на самом краjу, у бриљантном монологу (без премца у светском филму) коjи изговара Бата Стоjковић, постоjи и она чувена реченица: “Ђура ће ти опростити што те тукао”. Е, та реченица савршено тумачи ово што jе пре неки дан стигло из Загреба, са адресе тамошњег Хрватског хелсиншког одбора (ХХО). Потписник jе председник ХХО, Иван Звонимир Чичак. О чему се ради? У Београду су представљене две

Највеће село у Далматинској Загори, Кистање, српско пребивалиште од давног времена, изузетно богате историје, опет је у центру пажње, али не због Јове Опачића, као пре 22 године, већ зарад српско-српског сукоба у којем ће, наравно, профитирати Хрвати У троуглу Книн-Дрниш-Бенковац, баш негде на средини, а недалеко од древног манастира Крка, налази се варош Кистање. Највеће село у Далматинској Загори, једно од кључних тачака постојања Срба у Далмацији, духовно и национално средиште православног живља тих простора. Средином 19. века у Кистању је било 1.300 становника, у већини Срба. Тај број се константно увећавао, тако да је 1953. године Кистање имало 2.353 становника. Рат деведесетих дочекали су у нешто мањем броју,

Пише Ратко Дмитровић Ратови деведесетих, како то већ бива са ратовима, изнедрили су и народне jунаке коjе, и то бива, jедни славе, а други проклињу, називаjући их злочинцима, убицама, лудацима. Одувек jе тако; уз команданте армиjа, пуковнике, школоване официре у оружаним сукобима поjаве се људи коjе до тада ниjе знао нико осим родбине и комшиjа и наметну се храброшћу, злочином, способношћу за коjу ни сами нису знали да jе имаjу. Постану славни. Већина Хрвата годинама jе живела у убеђењу да су баш такви, „мали и скромни људи“ , одбранили Хрватску од „српске агресиjе“, донели слободу и хиљаду година сањану независност. А онда jе дошло отрежњење. Утицаj времена, испуњење неких услова

Од бројних феномена које налазимо у политичком и друштвеном животу ових простора, однос загребачких Јевреја према новој Туђмановој држави свакако спада међу најинтересантније, тим пре што такав однос није забележен у Београду У прошлом броју „Печата“ је Јаша Алмули урадио, бар делимично, оно од чега српска интелигенција ево већ двадесет година бежи као нечастиви од тамјана; проговорио је јавно о актуелним односима Срба и Јевреја, односно о убеђењу неких Срба да им Јевреји раде о глави и убеђењу неких Јевреја да код Срба има антисемитизма. Добро је да је то урадио Алмули, човек чији животни пут даје легитимитет сваком његовом ставу, изговореној речи, оцени. Објашњавајући чињеницу да се у српској

Сад кад су све куке и мотике побацали на Анђелину Џоли и њене лажи, Србима не би било на одмет да се мало позабаве собом; да се упитаjу шта су они у своjоj филмскоj работи урадили у корист истине. Оставимо се Анђе, она jе jасниjа од таблице множења; “Вести” су обелоданиле из какве дружине долази, коjим организациjама припада, ко су jоj налогодавци и саветници. Ниjе она направила “У земљи крви и меда” зато што се узбуркана уметничка душа осетила позваном да jедан делић тамо неког рата на Балкану уобличи у уметничко дело. Не, Анђа jе урадила оно што jоj jе речено да уради, и то само на jедан начин, онако

Пише Ра У данашњоj Хрватскоj ниjе мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тоj муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стоjан Јанковић, били Хрвати Пре скоро годину дана у Хрватскоj jе спроведен попис становништва. Обjављено jе да у тоj држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Обjављени су jош неки подаци, али главни, наjинтересантниjи, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања. Због чега? Што се тиче верског опредељења све jе било jасно jош 2001.

Пише Ратко Дмитровић Док год челни људи Србиjе, ма како да се зову, буду ћутали пред теориjом створеном на лажи да jе Слободан Милошевић разбио Југославиjу и започео рат са циљем стварања велике Србиjе, те да jе напао Косово у намери протеривања Шиптара, Србиjа и Срби заувек ће носити терет кривице и плаћати цену за то Председник Демократске странке, узгред и председник Србиjе, Борис Тадић, спрема се на пут у Хрватску. У ствари, он иде у Вуковар да се поклони на „Овчари“ и jош jедном, по ко зна коjи пут, извини за српске злочине. Ниjе му далеко, па ће скокнути и до Загреба. То ниjе лоша идеjа али ако само

Пише Ратко Дмитровић Ниjе требало више од месец дана, па да будемо начисто какву ће политику нова влада Хрватске да води према Србиjи. Као и ХДЗ? Не, гору од хадезеовске. Српска политика, jош од времена стварања велике државе jужних Словена –  када су Карађорђевићи наивно пригрлили ратне губитнике, Хрвате и Словенце, веруjући да грле браћу, а не наjвеће неприjатеље – носи у себи необjашњиву инфантилност наjбоље осликану кроз однос према Хрватскоj. То jе одавно кроатофилиjа. Упркос свему што се догодило и што се догађа.   СРПСКА СТРАДАЊА Политика Србиjе према Хрватскоj ниjе политика, то jе безумље, тумарање на простору омеђеном илузиjама и суровом стварношћу. Шта год да направи службени Загреб

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске инициjативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чиjе су кариjере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу коjима и моjу маленкост, гураjу под одредницу “ратни хушкачи “. Као, ми смо закували рат, без нас би Југославиjа опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у маjу и тамо остаjала до првих jесењих киша. Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира,

Може ли Иво Јосиповић, први хрватски председник коjи ниjе био на робиjи, да подигне српско-хрватске односе макар на ниво коjи искључуjе jавно испољавање мржње? Хоће ли приjатељство Србиjе и Хрватске остати само пуста жеља и наивна реторика Месићевог наследника или ће “господин и композитор”, неуобичаjена поjава на загребачком Понтовчаку, успети да створи претпоставке за велико историjско помирење Срба и Хрвата. У ближоj или даљоj историjи, свеjедно jе? Док нам се не укажу елементи за какав-такав одговор на горња питања, хаjде да заронимо у прошлост и видимо има ли тамо сличних покушаjа. ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ и разграничења Не рачунаjући оне српско-хрватске коалициjе и савезе из времена настанка и стасавања државе Срба, Хрвата

Пише Ратко Дмитровић Хрватска jе пред отвореним вратима Европске униjе и већ следеће године граница те економско-политичке заjеднице помериће се на исток, до обала Дунава и линиjа коjе данас, код Товарника и Баjакова, раздваjаjу Србиjу и Хрватску. Загреб jе окончао посао коjи би, веруjу у главном граду Хрватске, морао да донесе бољитак. Одржан jе и референдум о приступању Униjи, резултат jе позитиван, али проценат изашлих и оних коjи су подржали „одустаjање од хрватског суверенитета“ не даjе основа за причу о хрватском одушевљењу чињеницом да ће та земља ући у велику европску породицу. Одредницу „ЗА“ заокружило jе милион и триста хиљада Хрвата. Хрватски евроскептици тврде да би референдум донео негативан резултат

Бискуп Католичке цркве у Хрватскоj и државни воjни ординариjус Јураj Језеринац jе рекао на проповеди у цркви Пресветог Троjства, у Карловцу, а поводом 20 година постоjања независне и међународне Хрватске, да jе рат вођен деведесетих био последица атеизациjе и одбиjања Бога. Пошто jе том приликом споменуо „агресорски рат“ тумачење изjаве високог дужносника Католичке цркве може да буде двоjако; агресор jе био безбожан и као такав кренуо jе да убиjа Хрвате и осваjа Хрватску, односно, по другом могућем тумачењу, Хрвати су изложени агресиjи зато што су се удаљили од Бога. ХРВАТИ – ЦРКВА – РАТ Како год било, шта год мислио Језеринац, добили смо снажан повод да се по ко зна

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) jедино код Срба налазимо групе коjе у себи имаjу и константно потхрањуjу мржњу према сопственом народу. Истина, таj феномен могуће jе пронаћи и код других народа али jе он тамо поjединачан случаj, инцидент, и ти људи су предмет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позициjа jе маргинална, приступ утицаjним медиjима искључен а комуникациjа са високим државним круговима незамислива. Код Срба jе другачиjе. Србима спољни неприjатељи нису неопходни. Те сорте jе у Београду на претек; имаjу своjа удружења, центре окупљања, своjе медиjе, посланике у Скупштини Србиjе. Уважени су и радо виђени у наjзначаjниjим београдским кабинетима. Њихово везивно ткиво jе мржња према

Да ли jе могуће да неко у само jедном животу (искључуjем теориjу реинкарнациjе) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма али и демократиjе, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина па касниjе борац за права истих тих мањина… Здрав разум каже да то ниjе могуће, или jе могуће под условом да човек има психичке а из тога и све остале проблеме. Такве особе су на маргинама друштва, социjално изоловане, предмет исмеjавања или жаљења. Стjепан Стипе Месић jе живи доказ да jе наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду не само друштвено уважени већ да њихов успон, у овом случаjу политички, може

Утемељење НДХ у колективном подсвесном памћењу Хрвата храни њихов став да jе нормално што су босански муслимани окренути према Хрватскоj и Хрватима, а не према Србиjи и Србима. Зато им Кустурица представља проблем. Чули сте, сигуран сам, да jе ових дана Емир Кустурица наjурио са Мећавника (Мокра Гора) екипу Хрватске телевизиjе, предвођену новинаром Александром Станковићем. Таj jе из Загреба потегао да направи интервjу са Кустурицом, за своj сериjал „Недељом у два“, а како се ниjе бавио новинарством већ ислеђивањем, Кусти се та полициjска дисциплина ниjе допала, прекинуо jе интервjу и дао Хрватима десет минута да се покупе и напусте Мећавник. Три дана jе оваj догађаj пунио српску, хрватску и босанску

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, jедан од наjбољих у бившоj Југославиjи, Никола Плећаш, чекао jе Божић уз горку и тешку причу о свом народу Слика jе била лепа и охрабруjућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог jануара, у православноj цркви Преображења Господњег у наjстрожем центру Загреба одjекнуо jе пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали. Те сузе може да разуме само Србин коjи jе дуго година

Не слажем се са заговорницима тезе да су “шпански борци”, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам. Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења. Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће

Хрватски “повјесничари” их зову “Ускоцима”, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се “Полет”, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу “Полет” је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија. Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање

Службени Београд jе прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побиjеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док jе за jедан разбиjени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако jе починилац и даље непознат У згуснутом времену, за само месец дана, бележимо неколико интересантних догађаjа у односима Срба и Хрвата коjи недвоjбено показуjу сву беду српске и сву надменост хрватске политике у односима двеjу држава. Процес нормализациjе односа између Србиjе и Хрватске и даље се одвиjа трасираним правцима из коjих, као архитекта, стоjи Борис Тадић и његова властела; Београд доследно, упорно и без наговештаjа промене игнорише све муке и проблеме