Годинама у Србију није стигао кориснији папир од оног пре неки дан – у име Ангеле Меркел у Београд га је донео Андреас Шокенхоф – на којем су одштампани услови Србији за добијање датума почетка преговора – наглашавам, почетка преговора – за чланство у Европској унији. Након овога само крајње покварени или приглупи политичари и политички аналитичари, а Србија је таквих пуно, могу још расправљати о условима под којима Србија може да уђе у ЕУ. Нема ту више ни стопе простора за недоумице. Европска унија, то је Немачка. Без Немачке нема ЕУ. Све је сада јасно као горски поток, Србија је добила цену за европску карту, Србији је речено шта

Ових врелих летњих дана, Борка Павићевић, перјаница „друге Србије“, затекла се на једном од изворишта српске историје и културе у Далмацији, у Исламу Грчком, и очекивано, уместо сведочења о рањеним остацима једног народа који је одатле протеран, она се потрудила да то место додатно „очисти“ од српских трагова  После деценија систематског, прецизно осмишљеног и упорног рада на уништавању или бар потапању свега што се може подвести под српску културу, или културу Срба, традицију тог народа, његово национално, интелектуално, културно одређење, болно одвајање од те праксе тек је почело. Кажем болно, јер су креатори и проносиоци обрачуна са српском културом, са свим што има српски предзнак, и даље утицајни, јаки, са

Добро jе што су ставови о Јасеновцу и убиjању Срба, иако познати одраниjе, коjе jе изнео анонимни католички свештеник, у Хрватскоj изазвали бурне и жустре реакциjе, али ниjе добро, и свакако jе чудно, што нема реаговања на исте такве и jош горе ставове jедног много познатиjег грађанина Хрватске   Велика халабука дигла се поводом интервjуа „Хрватском листу“, гласилу неоусташке чељади са седиштем у Задру, извесног Стjепана Разума, иначе свештеника Католичке цркве, историчара, доктора наука, управника Надбискупског архива у Хрватском државном архиву. Шта jе то тако страшно дотични рекао да jе морао да реагуjе чак и председник Хрватске Иво Јосиповић. Какве jе оцене изнео до jуче широj jавности потпуно непознати Стjепан

Његуши су jедно од наjсветиjих и за Црногорце наjзначаjниjих места. Ту jе настала династиjа Петровић, на Његушима jе рођен и велики Његош, “тамо се вазда рађало, живjело и умирало у части и поштењу”. Било некада, сада jе другачиjе. Године, нова времена и нови обичаjи, или интереси, донели су у Његуше мржњу према нечему што jе, рећи ће вам сваки Србин из Црне Горе, наjцењениjе било у Његушима; донело jе мржњу према српству и Србима. Мило Кадиjа, чули сте сигурно, истерао jе из свог ресторана Кадми, на Његушима, Веселинку Раjковић коjа jе ту свратила са петоро деце да ручаjу. Друштво им jе правила и jедна монахиња Српске православне цркве. Чувши да

Не знам из коjих разлога, нити ме нешто посебно интересуjе, Јово Бакић ускаче у хрватску књигу фалсификата о логору Јасеновац и броj тамо убиjених Срба фиксира на 100.000. Ваљда човек има неку потребу. Не знам ни због чега „Политика” спољњем сараднику пушта да пласира колосалну лаж унутар врло, врло осетљиве теме, али знам да се у овом случаjу не сме ћутати. Неистинита jе Бакићева тврдња, ослоњена на истраживања „озбиљних истраживача” Богољуба Кочовића и Владимира Жерjавића, да jе у Јасеновцу убиjено око 100.000 Срба, као што jе неистина да jе броj од 600.000 до 700.000 Срба убиjених у Јасеновцу, утврдила и пласирала српска страна. То изворно ниjе српска прича и ред

Коме и због чега је Вељко Џакула био потребан у Книну као представник Срба из Хрватске, шта је тиме изгубио а шта добио он и његов народ и какав значај за Хрвате има Олуја, поред чињенице да је заувек решила српско питање?  Био је четвртак, три дана пред „олујну“ прославу у Книну, негде између осам и пола девет, у време прве јутарње кафе, када ми је зазвонио телефон; на вези Вељко Џакула. Моли да му кажем шта мислим о позиву, добио га је дан раније из Кабинета председника Хрватске, Ива Јосиповића, да се у недељу појави у Книну, на обележавању 17. годишњице „Олује“. Изнесем му оно што мислим, а лако

Један од најуспешнијих привредника бивше Југославије Борислав Микелић – ослобођен је оптужби у Хрватској, укинута му је казна затвора изречена 1993. године – најављује процесе који ће, нема сумње, побудити велику пажњу хрватске јавности, а међу таквима сигурно је оспоравање приватизације гиганта „Гавриловић“ У Загребу је ових дана, на предлог жупанијског државног одвјетништва из Сиска, обустављен судски поступак против Борислава Микелића, због ратног злочина против цивила на подручју Петриње. Да не буде забуне, за тај „злочин“ Микелића су у Хрватској осудили још 1993. године, на 20 година робије, за њим је била расписана и међународна потерница, неколико пута до Београда (где Микелић живи) стизале су поруке да ће бивши генерални

Хрватска демократска заједница одбацила је Јадранку Косор и довела на чело бившег обавештајца Томислава Карамарка, који тврди да ће у странку вратити национализам, тражи опрост хрватске јавности због коалирања ХДЗ-а и СДСС-а Милорада Пупавца, а Томи Николићу поручује да опере биографију У предизборној кампањи и изборним данима у којима је Србија бирала нови парламент и новог председника, са апсолутном преокупацијом на те теме, промакао нам је један прилично значајан догађај у Хрватској; странка коју је основао Фрањо Туђман, која је Хрватској донела најпре рат, а онда и самосталност, дакле Хрватска демократска заједница добила је новог шефа. У најдемократскијем унутарстраначком процесу виђеном на Балкану последњих деценија, Јадранка Косор изгубила је кормило

Почетком деведесетих, у познатим околностима, неке хрватске породице напустиле су сремско село Хртковце, тај случај је доспео и до Хага, експлоатишу га многи српски непријатељи, али нико се не упушта, а требало би, у порекло Хрвата из Хртковаца Хрватска је – што из урбаног дела, што из Крајине – протерала око пола милиона Срба, отела њихову имовину, створила атмосферу у којој је повратак протераних законски можда и могућ, али је у пракси неизводљив и на свако отварање ове ужасне теме (заборављене од стране „демократске, антифашистичке и хумане Европе“ и братског Београда) хрватска страна и њихове експозитуре по Београду контрирају темом „протеривање Хрвата из Војводине“. Изводе то на исту раван, изједначавају,

Када је Сабор Хрватске под притиском из иностранства укинуо вишегодишње покровитељство над усташким дернеком у Блајбургу, и после Јосиповићевог говора у Јасеновцу, узбуркала се „десна Хрватска“ и новим подметањима, злоупотребљавајући Јевреје, кренула на Србе Две деценије после осамостаљења Хрватска се потпуно отворено, без рукавица и гутања речи, суочава са две теме које су ипак, упркос сталном присуству у јавности, кроз разне облике, свесно гуране у страну или су их други догађаји и згуснуте дневне потребе остављале „за касније“. Стигло је то касније. У питању су Блајбург и Јасеновац. Шта са једним, а шта са другим? Може ли савремена Хрватска, ова на прагу Европске уније, да се позива на антифашизам, да

Наjпре сам био збуњен, па изненађен да би након двоминутног читања jедног текста схватио како jе све веома jасно и логично. Почело jе жестоким нападом “стручног лица” а онда су нападнутога наставили да ципеларе извиђачи и медиjски jуришници “друге Србиjе”. “Другосрбиjанци” су они што већ две децениjе сва зла, непочинства, злочине, виде само и jедино на српскоj страни. По њиховим тумачењима Србиjа jе за све крива, Југославиjу jе разбио Слободан Милошевић, у жељи да направи велику Србиjу; ЈНА jе напала па окупирала део Хрватске; Србиjа се окомила на мирне и недужне Муслимане у БиХ а онда jе напала Косово, односно, саму себе; у Сребреници jе почињен геноцид (крива Србиjа), Шиптари

Двадесет година Хрватска слави Јосипа Јовића, полицаjца коjи jе 1991. године изгубио живот у рано ускршње jутро на Плитвицама, проглашаваjући га „првим погинулим бранитељем Домовинског рата“, иако се зна да jе то обична лаж Сви прилазни путеви малом селу Аржано у Сплитско-далматинској жупанији, 13. априла 1991. године, били су крцати аутомобилима и масом света. Хрватски медији јавили су да је сахрани присуствовало десетине хиљада људи. Прочитан је врло личан, емоцијама и домољубљем набијен телеграм Фрање Туђмана. Људи су плакали и молили бога да жртва не буде узалудна. А ко је сахрањен тог дана? Јосип Јовић, хрватски полицајац, погинуо на Плитвицама, четрнаест дана раније, у окршају са тамошњим Србима. На другој

Пише Ратко Дмитровић Готово да jе заборављено ко jе и на какав начин медиjски припремао догађаjе коjи ће разбити Титову Југославиjу, ко jе први сатанизовао и Србе и Србиjу, отвараjући простор за све оно што jе у том смислу касниjе стигло и са Запада Пре неколико дана Привредна комора Србиjе отворила jе представништво у Загребу, а за директора именовала Дренислава Жекића. Многима ово име не значи ништа, али има, убеђен сам, међу читаоцима „Печата“ оних коjе ће Жекићево име вратити у касне осамдесете и почетак деведесетих година, у бурно и тешко време, када су наказе прошлости из мрачних и мемљивих склоништа, у коjима су годинама оштриле зубе чекаjући нову прилику,