Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту: „Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са железним пуком. Пет пута нас железни истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ железни освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали: Бегајте! Бегајте! Јури ни луди железни пук! Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”. У рату с непријатељем српски

Величанствени Живојин Мишић у разговору са престолонаследником уочи стварања Краљевине СХС Живојине Мишићу, када ћете се одљутити? Докле ћете бити љути на мене, вашег краља? Ваше Височанство, неумесно је да себе проглашавате краљем поред живог краља, ваљда се и принц Ђорђе за нешто пита? – Живојине седите! Немојте, молим вас опет да почињете, седите и слушајте. Има разлике између вашег, добро и мог, гледишта на “уједињење” српских земаља, од оног које заговарају и подржавају Париз, Лондон, Рим…. Они хоће да у заједничку државу са Србијом гурну и Хрватску и Словенију. Дакле Европа жели да створи Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца по сваку цену, јер јој се чини да ће заједничка

  др Боривоје Милошевић Филозофски факултет Бања Лука1 Апстракт: У раду је дат краћи приказ писања хрватске штампе о Србима и Краљевини Србији непосредно послије атентата у Сарајеву, током јулске кризе и у првим мјесецима рата. Штампом је доминирао оштар антисрпски тон, нескривена мржња и потреба да се српски народ именује искључивим кривцем за избијање рата те због тога и казни. Кључне ријечи: Први свјетски рат, Срби, Краљевина Србија, хрватска штампа, пропаганда, антисрпске демонстрације. Вијест о смрти аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда стигла је у Загреб недуго по атентату, да би службене потврде биле објављене предвече у посебним издањима новина. Прве вијести о атентату изазвале су у највећем хрватском граду велику

„Ево мене с Великог Ошљака, од ровова Великога рата. Ту су били багрдански положаји на којима је била Друга армија”. Овим речима дочекао нас је Милан Јовановић из Ловаца код Јагодине, шездесетосмогодишња старина, потомак јунака из балканских, Великог и Другог светског рата и осмо колено капетана Коче. Његови прадедови, рођена браћа Микаило и Милан (по коме је и наш саговорник добио име), најпре су отишли у Први балкански рат, војевали и у другом, а пошто је, како Милан рече, „Шваба почео да бије”, наставили су да се боре и у Великом рату. Микаило је био у коњици, а Милан пешадинац. Микаило је заробљен када су прешли Саву и у ропству

Арчибалд Рајс организовао је пријем српских избеглица, углавном деце, ратне сирочади, а основао је и фонд за њихово издржавање и школовање у Швајцарској и Француској Момир Марјановић провео је радни век углавном у Савезном министарству за иностране послове обављајући разне дужности у нашим дипломатским представништвима у Паризу, Москви, Бриселу, Мадриду… Дуже од тридесет година истраживао је и прикупљао страна документа и илустрације о прошлости Црне Горе, па његова збирка има близу 5.000 јединица и према процени стручњака из САНУ садржи вредну грађу за српску и црногорску историографију. У научним часописима и дневним листовима објавио је више публицистичких радова и ексклузивних фељтона. Сарадник је „Биографског лексикона златиборског округа”. До сада је

Пре једног века, наши сународници из расејања кренули су на Солунски фронт. Наш Чувени научник помоћ тражио од америчког председника Вилсона. Прва група од 254 војника је из Њујорка на пут пошла у јануару 1915. Српска голгота у Првом светском рату имала је одјека међу нашим исељеницима у Америци, па су у јулу 1914. године организовали Српску народну одбрану, коју је лучно водио наш научник др Михајло Пупин. Наш чувени научник организовао је да се у 83 места насељена Србима упишу добровољци за српску војску и одбрану отаџбине. То је, уједно, био и одговор на позив аустроугарског амбасадора у САД Константина Думбе свим исељеницима који су родом са територије монархије

Док се неким у најмању руку дискутабилним личностима додељују булевари, тргови и централне градске улице, дотле се заборављају неспорни српски хероји. Тако је срамно заборављена и српска хероина којој се дивио цео свет, а Србија јој једва доделила један скривени сокак у Београду. У славу њеног имена подизане су заставе, и за њеног живота пред њом постројавани пукови. На њеним грудима су са поносом стајала одликовања попут: Карађорђеве звезде са мачевима, два ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, Албанска споменица, две Златне Обилићеве, британски орден светог Мајкла, руски орден светог Георгија Победоносца… (1)                          „… На такве свечаности одлазила је у шумадијској народној ношњи. На њеним

Коста Апостоловић је био бирташ и пекар, један од оних људи које историја обично не запамти. Но, такву врсту заборава не дозвољава књига „Страдања националних бораца 1914–1918”, написана давне 1936. године из пера новинара Уроша Јовановића. Писац „из Хајдук Вељкове Крајине”, како се сам потписује, наводи да редове о тим јунацима, обичним, а храбрим људима, посвећује омладини и потоњим генерацијама као поуку и за размишљање. Пише их, додаје, у чисто националном духу, без примеса политике, да омладина у будућности може сазнати, упоређења ради, колика је била национална свест и родољубље код нашег живља с ове стране Дунава, Саве и Дрине. Узима Јовановић тако за пример јужни Банат „са својим Панчевом

Полагањем вијенаца на споменик на Новом гробљу у Београду, данас је обиљежено 100 година од смрти војводе Радомира Путника. Церемонији су присуствовали представници Владе Србије, градских власти, Војске Србије, као и Путникови потомци. Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин рекао је да је војвода Путник најистакнутији дио једне побједничке, бескрајно храбре и најславније генерације српског народа који слободу није дао ни за шта. “Генерација војводе Путника није могла да бира ратове у којима ће учествовати, баш као ни наша генерација, али је изабрала да се бори за слободу изнад свега, баш као и наша генерација”, поручио је Вулин након полагања вијенца. Он је напоменуо да

Немаран однос према успоменама на првог војног авијатичара у историји човечанства који је погинуо у рату. Кров пропао, таваница отпал, остала само табла са натписом НА Михаила Петровића, првог војног авијатичара у историји човечанства који је страдао у рату, Србија оживљава сећање, али му још дугује заслужени пијетет, наук за ове генерације и оне што следе – упозорава Живомир Радосављевић (75), бивши наставник историје из Горњег Милановца, покретач свесрпске акције за обнову Петровићеве родне куће у селу Влакча на широким обронцима Рудника и њено претварање у достојан спомен-музеј Србину који је, нажалост, на тај начин први ушао у светску и војну историју. Кобног јутра, 20. марта 1913. године, Петровић креће

Соколе је потресла вест о убиству краља Александра у Марсељу. У веснику просветног одбора Савеза Сокола „Соколска просвета” који је излазио у   Новом Саду описано је како су споро стизале вести о убиству у Марсељу :  „У оној општој забуни која је завладала  целом земљом, 9 октобра увече, када су почеле да се прекидају биоскопске и позоришне претставе, свирка, као и све остало, сви смо ми били свесни да се морало одиграти нешто крупно и страшно, али нико није знао шта. … У тој забуни, прво нам је пало на памет, као и и обично, да затражимо телефонско обавештење из редакција београдских листова, али, после дугог чекања на заузетим телефонским

Давид А. Коен је био први адвокат међу београдским Јеврејима, а трећи од Јевреја који је свршио правни факултет на Великој школи у Београду. Како кажу они који су га познавали, био је интелигентан, по природи прожет идеалима, врло импулсиван, српски родољуб и велики патриота. У „Споменици погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и Првом светском рату 1912 -1918.” наведено је да „доказа о томе имамо у његовим беседама“ у јеврејским храмовима у Београду, Шапцу, и Пожаревцу, у свечаним приликама. О тим беседама се причало, а осташе и забележене, јер их је сам Коен штампао и објавио у Београду 1897. године. Један примерак је послао и Милану. Ђ. Милићевићу,

Извештавајући о чувеној бици између српске и аустроугарске војске на Мачковом камену, на планини Јагодња поред Дрине, „Политика” је у броју од 21. августа 1914. (по старом календару) на првој страни објавила вест: „ЧЕДА ПАВИЋ – Још једна жртва”. Ко је био тај, данас углавном заборављен, човек чију је погибију тадашња редакција овог листа издвојила као посебну, међу око 800 припадника Прве српске армије који су, у сукобу са Шестом аустроугарском армијом, тамо оставили своје животе? Реч је о необичној и по много чему изузетној личности, књижевнику и новинару, који је био већ успешно започео свој живот у Америци, у коју се као политички емигрант склонио 1904, не би ли се

Поједини српски медији су, из само њима знаних разлога, сахранили чувеног Ђорђа Михајловића, чувара српског гробља на Зејтинлику. Чика Ђорђе је жив и здрав и позива све да сврате кад крену у Грчку на море, да, како каже, с њим попију шљивовицу за покој душе славних предака. Не бринем се, добио сам одличног наследника, каже Михајловић за Спутњик. Чика Ђорђе, иако данас улази у деведесету, свакога дана у преподневним часовима дочекује и испраћа бројне групе туриста из свих делова света. Са истим жаром последњих 57 година говори стихове. Иако отежано хода, спреман је да пешачи да би пронашао претке оних који траже прадеду „солунца“ који се није вратио. „Радујем се, ускоро ћемо имати посебан дан“, каже

Полагањем вијенаца у маузолеју-спомен костурници данас је одата почаст страдалим Србима у Првом свјетском рату у логору Јиндриховице у Чешкој Републици, гдје се налазе тијела 7.100 Срба и 189 Руса. Државна делегација Србије одала је почаст страдалим Србима у Јиндриховицама, гдје је у Првом свјетском рату био највећи логор, не само у Чешкој, већ на територији цијеле Аустро-Угарске, кроз који је од 1914. до 1918. прошло више од 40.000 људи. Чувар костурнице Дејан Ранђеловић, који живи у Карловим Варима, већ 27 година брине о том мјесту и напомиње да је у Јиндриховицама страдало 7.100 Срба, док на Зејтинлику у Грчкој лежи око 5.000 српских душа. “Највише је у логору било

У чешком затвору Терезину, 28. априла 1918. године умро је Гаврило Принцип, члан тајне организације “Млада Босна”, чији је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву послужио Бечу као изговор за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Чланови “Младе Босне” извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење. Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Од шест атентатора, њих пет је било млађе од 21 године, што их је, према тадашњем закону, чинило малољетним. Осуђени су 29. октобра 1914. на

Навршава се стотину година од смрти Владимира Гаћиновића, главног идеолога Младе Босне, борца, поете и књижевника. Залагао се свом жестином за збацивање окупаторске власти Шта би могао неко освешћен, а жељан слободе у окупираној земљи осим да се побуни? Ништа. У то је веровао Владимир Гаћиновић, главни идеолог “Младе Босне”, књижевник, револуционар и поета, од чије се смрти ове године навршава један век. Иако је поживео само 27 година, Гаћиновић је остао упамћен као бескомпромисни борац за слободу у окупираној БиХ, човек који се залагао за збацивање аустроугарског јарма и ослобађање и уједињење свих Срба. Он и његови саборци из “Младе Босне” у историју су ушли када је Гаврило Принцип

У Музеју Војводине у Новом Саду, ул. Дунавска 35, у петак 21. априла, са почетком у 19 часова биће одржана промоција књига “Милунка Савић – витез Карађорђеве звезде и Легије части” и “Војвода Вук – ратничка легенда”. Аутори књига су историчари др Видоје Голубовић – научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду у Београду и председник Савеза Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, Предраг Павловић – пуковник ЈНА у пензији и дугогодишњи предавач националне и војне историје на Војној академији у Београду и Новица Пешић – новинар и публициста. Организатори промоција књига су Удружење ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца „Обилић“ Нови Сад www.srpskidobrovoljcins1912-1918.org, Издавачка

У бачком селу Гложан обележена стогодишњица сећања на Божидара Жугића. Мештани Словаци пре неколико година подигли и други споменик на ћирилици Нови Сад – У Гложану, недалеко од Новог Сада, минулог викенда окупили су се чланови породице Жугић, из Србије, Црне Горе и Републике Српске, да поново одају почаст Божидару Жугићу, храбром поручнику Војске Краљевине Југославије. Дошли су да се поклоне сенима дичног претка и још једном упуте захвалност гложанским Словацима што су свих ових деценија, боље од њих самих, чували и сачували успомену на Божидара Жугића. На оба споменика које су мештани овог бачког села подигли у размаку од неколико деценија положени су венци и цвеће. Официр Жугић, родом

Пре сто година није било богохулно да се на данашњи празник игра, па се 15. априла 1917. тим наше телеграфске школе састао с екипом британске 38. болнице Напредак I, II и III У својој књизи „Фудбал у Србији 1896-1918” (с поднасловом: „као и у избеглиштву у савезничким земљама 1916-1918”) историчар нашег спорта покојни Србислав Ч. Тодоровић је записао: „И на Солунском фронту омиљена забава наших ђака-избеглица био је фудбал, мада са честим прекидима и слабијим играчима. Овде је, почетком новембра 1916. иницијативом Велимира Веље Поповића, некада познатог соколског радника, формиран фудбалски клуб „Напредак”, са своја три одељка „Напредак бр. 1” на телеграфском курсу у Солуну, „Напредак бр. 2” у саобраћајној

Комеморација погинулим српским војницима код спомен-капеле са костурницом у Удову на југу Македоније СКОПЉЕ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“ Испред спомен-капеле са костурницом погинулим српским војницима из Првог светског рата у Удову, тик уз ауто-пут Скопље – Солун, у валандовској котлини, на крајњем југу Македоније, и ове године на Велики петак одржана је комеморација без верског помена регрутима, масакрираним уочи Васкрса, 20. марта према тада важећем Јулијанском календару 1915. године. На комеморацији, као и сваке године, без свештеника и верског опела, уз подсећање на историјски догађај, почаст погинулим српским војницима, паљењем свећа и полагањем венаца и свежег цвећа на меморијалу, у име Владе и Војске Србије одали су представници Амбасаде