Будимир Давидовић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. Само у једном боју задобио је седамдесет рана, остао без руке и преживео бомбу бачену на њега. Ипак, ништа га није могло припремити за страшну судбину коју је дочекао након рата. Будимир Давидовић је почетак Првог светског рата и опште мобилизације дочекао као прекаљени ратник. Овај тада двадесетчетворогодишњи младић из Лучана већ је војевао у оба Балканска рата стекавши репутацију храборг и неустрашивог војника и међу саборцима и међу командом. И тако, када је остарели краљ Петар позвао, Будимир се одазвао. Учествовао је током Првог светског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника.

Мало је познато да су бившу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца након Првог свјетског рата велике силе са муком признале, јер никако нијесу могли да прихвате да се Хрвати и Словенци нађу на њиховој страни, а током рата су се борили у трупама Аустроугарске. О томе како је то тешко ишло и да је пресудну улогу у признавању Хрвата и Словенаца као савезника имала династија Карађорђевић, истраживао је Иван Миладиновић, историчар и аутор више књига о осјертљивим српским темама. Он је показао како су Срби због апстрактног југословенства направили државу у којој су лоше прошли, а од које су највише користи имали Хрвати и Словенци, који су као аустругарски поданици

Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса, чије су поруке из његовог антологијског дјела „Чујте, Срби“ о менталитету, снази, поносу, слободарском духу, али и слабостима и грешкама Срба и данас, можда, актуелније него икада. Рајс је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у вријеме Првог свјетског рата. Он је важио за највећег пријатеља и једно од најзначајних имена у српској историји, човјек који је сам разбио стравичну њемачку и аустријску пропаганду, модернизовао српску полицију до те мјере да су јој се Американци дивили. У Србију је

Извођачка умјетност „Кulturix“, у сарадњи са Општином Гацко, организује Караван части „Солунци говоре, потомци памте“ којим се обиљежава 100 година од голготе и васкрсења српског народа. У Автовцу ће у петак, 27. јула, у 19 часова бити служен парастос и обавиће се полагање вијенаца страдалим Гачанима у Првом свјетском рату. Затим ће услиједити излагање професора доктора Милана Мицића, као и наступ етно групе „Катера“ и драмски наступ из представе „Солунци говоре“. Програм се наставља у недјељу 29. јула, када ће у Дому културе са почетком у 20:30 часова бити изведена представа „Солунци говоре“ са репертоара Народног позоришта у Београду. Манифестација се завршава у четвртак, 2. августа, отварањем изложбе „Албум сјећања

На данашњи дан, 23. јула 1914. године, Аустроугарска је упутила ултиматум Србији, окрививши је за атентат у којем је 28. јуна те године у Сарајеву убијен престолонасљедник Франц Фердинанд. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. јула 2017. године. Аустроугарска је у овом такозваном “Јулском ултиматуму” захтијевала одговор од Србије у року од 48 часова на својих десет услова. Услови ултиматума су били такви да је било јасно да их Србија као суверена држава неће прихватити. Уз подршку Њемачке, Беч је одлучио да Србију војно казни, највише због јачања њеног ауторитета у јужнословенским дијеловима Аустроугарске. Аустроугарска је тражила од Србије да спријечи издавање

Како је Загреб заборавио злочине које је њихова војска чинила по Подрињу, Рађевини, Шумадији… После рата и уједињења, Србија је опростила и пружила руку за историјско помирење Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. маја 2018. године. Тачно пре десет дана Хрватска је дошла на ред да председава Савету Европе, баш у време “ерупције” расправа о болним историјским питањима око којих не постоји сагласност између Београда и Загреба. Преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина. Само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековно седиште католичке бискупије, из које би морао

Пише: др Александар Раковић У социјалистичком друштву шездесетих, у којем су прослава Српске нове године и дужа коса будили сумњу на српски национализам, редитељ филма „Марш на Дрину“ Живорад Жика Митровић пронашао је пут да југословенској публици представи тријумф српске војске у Церској бици (август 1914). Филм „Марш на Дрину“ премијерно је приказан 1964. на Фестивалу играног филма у Пули, у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према Митровићевом сећању, филм „Марш на Дрину“ је овацијама поздравило 12 хиљада гледалаца у Пулској арени. Филм је награђен Великом сребрном ареном, Митровић је добио Златну арену за режију, а Љуби Тадићу (који је глумио српског мајора Курсулу) додељена је Златна арена за најбољу мушку главну улогу. Филм

У Андрићевом институту у Андрићграду од сутра до 1. јула биће одржана Међународна конференција “Године које су промијениле свијет: Први свјетски рат у историји и историографији”. Конференција ће бити отворена у 20.00 часова, а у суботу, 30. јуна, биће одржан панел “Пут у рат – почетак рата” на којем ће, између осталих, говорити Брус Менинг теми “Додатна размишљања о Јулској кризи 1914”, Олег Ајрапетов “Почетак Првог свјетског рата: реаговање руског друштва”, Фјодор Гајда “Руски радикални либерали и руски циљеви у Првом свјетском рату”, Јован Заметица “Немирни сусед: историчари и балкански узроци Првог свјетског рата”, те Мирослав Перишић “Атентат у Сарајеву: отворена питања”. На панелу “Први свјетски рат на Балкану и

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић положио је данас вијенац на гроб Гаврила Принцип у федералном Сарајеву и одао пошту видовданским јунацима, члановима “Младе Босне”. “Сматрам да је веома битно то што и 104 године од Сарајевског атентата, од чина који је означио почетак борбе за слободу српског и свих осталих народа на овом подручју чувамо сјећање на Гаврила Принципа и видовданске јунаке. Гдје год да будемо и гдје год да живимо, никада нећемо заборавити Принципа и видовданске хероје”, поручио је Ћосић. Он истиче да се код Срба није промијенило сјећање на та времена, као код других народа, те навео да, нажалост, федерално Сарајево јесте заборавило Гаврила Принципа и

Откривен и освештан споменик руској хероини која je oбожавала Србе Лозница – На Гучеву, легандарној планини изнад Лознице, у присуству људи из свих крајева Србије и Републике Српске, епископ шабачки Лаврентије, са свештенством из Јадра, освештао је тек откривени споменик Рускињи Дарји Александровној Коркобини, која је 3. октобра 1914. године погинула на тој планини, у Чувеној Гучевској бици, делу велике Црерске операције, збрањавајући и соколећи српске јунаке. Споменик који је, до детаља у споне комплекс уобиличио град Лозница, дар је Српске краљевске академије научника и уметника граду Лозница и српском роду, а урадио је, како се то популарно каже, „о свом руву и круву“, академик Драгољуб Драго Мирковић, ликовни уметник

Војвода Живојин Мишић је био против повлачења српске војске преко Албаније 1915. године. Наиме, он је изнео своје неслагање о повлачењу Пашићу и престолонаследнику Александру које они нису прихватили. Мишић је предлагао две варијанте војних операција. Прва: „Ослањајући се на погодне положаје, пружити одлучујући отпор непријатељу“ и друга: „Прећи на нови начин ратовања, односно на основу стања трупа и ситуације на земљишту, мишљења сам да пређемо на герилски начин ратовања и напустимо досадашњи распоред трупа.” У четири наврата је покушао да оствари своју замисао. „Боримо се за отаџбину без гаранције!? Гаранција су ови мученици који бране куће. Политички је, војнички и национални разлог да бранимо сваку стопу, а ми се повлачимо

Да ли су “Галски петлови” волели Србију колико смо ми волели њих. Париз је на помоћ упућену српској војсци обрачунао зеленашке камате Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле. Сведоци смо шта се радило у нашем комшилуку, како су Хрвати певали “Данке Дојчланд”, или како се на Косову подижу споменици америчким званичницима и дају имена улица и путева. Исти случај био је и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише “Волимо Француску као што је она волела нас”. Па, када су и

Општина Нова Варош и Народни музеј из Ужица припремају изложбу. Позив грађанима да уступе своје сакривено породично благо Ратници у гуњевима и шајкачама, са ордењем на грудима за подвиге и ране или обележени тракама на рукаву у заробљеничким логорима Европе – мотриће на потомке са паноа одељења ужичког Музеја у Новој Вароши. Цео век после Солуна трећепозивци, регрути, добровољци у прекобројним пуковима и старовлашке комите подсећаће поколења на време смрти, албанску голготу и васкрс Српске војске. Пожутеле слике из скривница на таванима и у дрвеним сандуцима, као и записи у архивама, где су нажалост, нашим грехом и немарношћу остављени, угледаће светлост дана на изложби у одељењу Завичајног музеја града под