У сусрет обележавању стогодишњице пробоја Солунског фронта. Окупили се потомци српских ратника и грчки домаћини. Венци и цвеће на сваком белегу страдања. ЗЕМЉИЦЕ црна, буди им лака. А ви, децо, полако… Свака стопа је, овде, њихова. И кост. И крв је испод. Стотинак потомака и поштовалаца старих ратника пристиглих из Србије, пешке, лагано и у тишини приступа спомен-плочи у Гувији, на Крфу, првом пристаништу српског спаса и наде после албанске голготе. У муклој тишини полажу венце и цвеће унуци и праунуци јунака, представници удружења која негују традицију ратника. Оних који су исписали узвишене лекције борбе за слободу поробљене отаџбине. Овако је на Крфу, последњем уточишту српске војске и народа, пред

Поводом обиљежавања стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и завршетка Првог свјетског рата, Матица Боке, у сарадњи са порталом ИН4С,  Удружењем за његовање традиције и културе ваљевског краја, агенцијом Типон, Музејом Мирка Комненовића у Херцег Новом и галеријом “Солидарност” у Котору и уз подршку Конзулата Србије у Херцег Новом организује литерарно – визуелну изложбу „Тамо далеко 1918-2018“. Након Херцег Новог, гдје је била изложена у Музеју Мирка Комненовића, изложба ће бити отворена данас, с почетком у 19 часова у галерији „Солидарност“ у Котору. О изложби ће говорити Душко Давидовић, члан УО Матице Боке, историчар Милан Гулић, аутор књиге „Бокељи на страни Србије у Првом свјетском рату“ и Гојко Раичевић, уредник портала ИН4С и један

Беседа Милана Ружића којом је, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, отворена свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта. На Малу Госпојину, у порти цркве „Свети Ахилије“ у Ариљу, одржана је свечана академија поводом стогодишњице од пробоја Солунског фронта и победе у Првом светском рату, а под називом „Србија на ранама саздана“. Након литургије, служења парастоса страдалницима, обиласка крајпуташа у ариљском крају и вечерње службе, уследила је академија у оквиру које је наступао хор „Свети Николај Жички“ из Љубића, ученици Средње школе „Свети Ахилије“ који су извели представу засновану на књизи Антонија Ђурића „Солунци говоре“, као и писац и стални сарадник Искре Милан Ружић који је академију отворио

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. октобра  2015.године. Потпуковник Воjин Поповић храбро jе погинуо на челу своjих чета Наjтеже борбе Добровољачки одред jе 1916. године водио на Каjмакчалану. Наредба Врховне команде да одред крене ка Каjмакчалану затекла jе добровољце jужно од Лерина и Добровољачки одред jе усиљеним маршем стигао на Каjмакчалан 28. септембра 1916. године и заменио у рововима борце 4. пука Дринске дивизиjе. Тридесетог септембра 1916. године почео jе напад на Каjмакчалан после артиљериjске припреме коjа jе траjала два и по часа. „Одмах поподне могаху се кроз облаке дима приметити поjедини бугарски воjници како се крећу по положаjу као суманути… У моменту њихове потпуне избезумљености

На легендарном Мачковом камену, на планини Јагодњи, на граници општина Љубовија и Крупањ, у четвртак је одржана велика црквено-народна светковина којој је присуствовало неколико хиљада људи. На легендарном Мачковом камену, на планини Јагодњи, на граници општина Љубовија и Крупањ, у четвртак је одржана велика црквено-народна светковина којој је присуствовало неколико хиљада људи из овог краја, других делова Србије, из Републике Српске. Патријарх српски Иринеј, са епископима, шабачким Лаврентијем и ваљевским Милутином, и свештенством из Јадра, Рађевине и Азбуковице, освештао је Спомен цркву, посвећену светом високом деспоту Стефану, на Мачковом камену у част јунацима битакама на Мачковом камену и на Дрини, који је подигнут за мање од годину дана. Храм је

Историја српског народа представља наш огроман ослонац. Она је наш национални ресурс, баш као економија или оружане снаге Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 25. децембра 2016.године. Пише: Милош Ковић Књига Срби 1903-1914. покушава да оцрта обрисе и понуди тумачења једне велике епохе и пута који су Срби, како би доспели у ту епоху, прешли у 19. веку. Њено прво поглавље посвећено је историји политичких идеја, док се у другом, кроз историјско-филозофске портрете најзначајнијих личности поменутог периода, даје слика њихових филозофских и научних мисли. Главни циљ ове књиге је, како каже и сам приређивач, „да одговори на питања: ко су били Срби на крају тог кретања, у

“Јеремија пали топа, затресла се сва Европа…”, пре тачно 100 година, 15. септембра мој прадеда Периша Ковачевић, са шајкачом на глави, са пушком у руци кренуо је кући. После три године изгнаства. Да ослободе Србију. Тог 15. септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима наредбу – јуриш! У депеши која је прочитана војницима у рововима солунског фронта стоји – “Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у

У Великом рату борила су се четири брата Перовић – Сава, Ристо, Михаило и Вукосав из села Стубле и сва четворица су се окитила Карађорђевом звездом са мачевима Крајем новембра 1915. године српска војска повлачила се преко Косова и Метохије према Албанији и Јадранском мору. На дан Св. Апостола Андреја Првозваног, 13. децембра, краљ Петар I Карађорђевић славио је славу под великим војничким шатором. У госте је позвао своју свиту и команданте армија и пукова, као и храбрије официре које су делегирали пукови. Када су се гости окупили под краљев шатор, Петар је упалио велику воштану свећу и ставио је у славски колач. Киша је падала. Крупна кап пала је

Грофица Клод де Сен Пјер, о сећањима на деду, француског маршала и српског војводу. Веровао српској војсци којој је поверио најважнију улогу у пробоју Солунског фронта. О томе је сведочио славни војсковођа Д`Епере, у свом Ратном дневнику који је, пре два дана представљен у Београду, на захвалност његовој унуци, грофици Клод де Сен Пјер. Она је овај дневник, који је промовисан у резиденцији француског амбасадора, даровала Србима. Са репортерима “Новости” поделила је живо сећање на свог славног деду и прелистала мемоаре о Солунском фронту, Србији и Балкану. – Ево шта је он забележио – каже нам. – Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно

Јадранин Јован Нешић (75), домаћин из Текериша, први комшија спомен-комплекса. Јована Нешића (75), домаћина из села Текериша, на Церу код Лознице, само ограда дели од Спомен-костурнице у којој 104 године почивају пали јунаци Церске битке. Овај Јадранин је одрастао, стасао и доживео “јесен живота” поред споменика на ком пише “Ваша дела су бесмртна”! Мада је рођен скоро три деценије после чувене Церске битке, Јован је од малих ногу знао доста о бици која је ушла и у најчувеније светске војне уџбенике, у историју и легенду.Његови родитељи су, вели, увек говорили да је место где почивају српски јунаци свето, храм Бога живога, где почивају они који су заиста дали животе за

 Представници Србије и Француске данас су у Београду положили вијенце код споменика француском маршалу и српском војводи из Првог свјетског рата Лују Франше д`Епереу. Вијенце су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић, амбасадор Француске Фредерик Мондолони, замјеник градоначелника Београда Горан Весић и маршалова унука Клод де Сен Пјер. Сен Пјерова је рекла новинарима да је њен дјед гајио велико поштовање према Србима. “Имао је за вас, Србе, велико поштовање, повјерење и вијерност, као што га имају браћа по оружју који су преживјели најбоље и најгоре заједно”, рекла је Сен Пјерова, пренијели су београдски медији. Мондолони је рекао да му је част да присуствује достојанственом

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе. Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. септембра 2016. године.) Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости. – Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.