arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало “сишла с ума”, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, “беле куле” (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

Када чујем реч “олуја”, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића. Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива “да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше”. То нас је управо

Отац Оливер Суботић: Хрватска – светски центар хришћанског атеизма 

Сви савесни Хрвати-римокатолици треба јавно да кажу свој став о масовној појави најгрубље верзије хришћанског атеизма у својој земљи. А пре свих то треба да учине римокатолички свештеници и бискупи који држе до Истине јер се срцем верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рим 10, 10). Пише: Презвитер Оливер Суботић Недавни загребачки концерт хрватског певача познатог по живописном надимку „Томпсон“ је доживео различите осврте у ex-YU јавности. Критичке опсервације су, сасвим очекивано, биле најбројније у Србији, а било их је нешто мањим делом и у Хрватској (углавном међу интелектуалцима и политичарима са левице), док су у другим балканским државама биле спорадично приметне. Заједничко за све критичке увиде је то да

Осам деценија манипулација: Наводни геноцид у Сребреници као средство империјализма Запада

У Сребреници се није догодио геноцид над Бошњацима у јулу 1995. године, али би Срби требало да поднесу своју тужбу за геноцид на подручју Сребренице у претходним ратовима – Првом и Другом, као и у последњем рату деведесетих, оцењено је на трибини „Сребреница против геноцида – три деценије после“. Геноцид у Сребреници се заиста догодио али над српским народом, док „случај Сребреница“ из јула 1995. године нема никакве везе са појмом геноцида, јер шта год да се ту догодило – није постојала интенција, изјавио је политички филозоф Драгољуб Којчић. Англосаксонци су извршили „геноцид појма геноцид“ и лишили га садржаја да би могли да спроводе политичку самовољу и то се десило у тренутку кад је сила

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Олуја нас донела на Косово и Метохију, сада нам прети нова! Преломни дани за Србе у Лепосавићу

Тридесет година чекам да поново имамо своју кућу, два рата и три места боравка су иза нас. Три деценије живота у једној соби по колективним центрима. Сада када ми је дете коначно прославило рођендан у правом дому, желе да нам отму кључеве нашег стана у Лепосавићу. Дома који смо годинама чекали, који нам је дала наша држава. Немоћни смо. Ово за Спутњик прича Драгана Аџић, избеглица из Глине у Хрватској, која од Олује живи на Косову и Метохији: „Лично је њихов председник општине Љуљзим Хетеми претио, рекао је мојој мајци да изађе из стана који је добила и пресели се код нас, или ће мене избацити са троје деце из мог стана“. Породица

Бојан Вегара: Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге. Данас пред болницом у Зворнику сједим у ауту и чекам да посјета код Деје прође. Никакав и забринут због Деје. И у главу ми дође, да ујутру иде Југо у Ирску. Одједном ми не би добро. Скупи ми се и зера да заплачем. Онда ме мисао однесе на почетак нашег дружења у онај март 1993. кад нам је школа била у подруму Батиног улаза и кад је Југо дошао да полаже. Знао сам га од прије рата и на мору би били у истом мјесту али нисмо се дружили.

Роман “Дјеца коју није волио свијет” снажно свједочанство о жртви сарајевских Срба

У Источној Илиџи синоћ је промовисан роман “Дјеца коју није волио свијет”, аутора Бојана Вегаре, који кроз 57 прича из угла дванаестогодишњака описује ратна дешавања у мјесту Хаџићи код Сарајева. Вегара је новинарима рекао да је овај роман написао како би остао траг тог ратног времена, да људи виде какву су сарајевски Срби поднијели жртву за стварње Републике Српске. “Ми смо се у рату одбранили и опстали, а након рата смо у егзодусу отишли. Прва прича почиње 1. марта 1992. године након барикада и убиства српског свата у Сарајеву, а задња је настала у марту 1996. године када долазимо у Братунац и обнављамо срушену кућу да би се населили”, присјетио

Тешка реалност Срба у западној Славонији: За годину 49 опијела и два крштења

Парох пакрачки Игор Карановић, поријеклом из Новог Града у Републици Српској, прошле године је у црквеним књигама евидентирао 49 опијела и два крштења д‌јеце. Пише: Милан Пилиповић Ови подаци су најјаснији оквир за слику западне Славоније у садашње вријеме и статуса Срба на том подручју. “Тај тренд се наставља. Мало је кршења, вјенчања готово и нема, све се своди на опијела и понеки парастос. То је наш реални живот. На литургију долази пет до десет душа, већином старијих”, испричао нам је парох који је у ову средину дошао прије двије године. Претходно је службовао у Банату, у општини Ковачица, у селу Дебељача. У том мјесту било је 70 одсто парохијана

Централна свечаност поводом обиљежавања Дана ВРС

Централна свечаност поводом обиљежавања Дана Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ почела је данас у касарни “Козара” у Бањалуци, гдје је у току парастос за погинуле борце и цивиле у Одбрамбено-отаџбинском рату. Обиљежавању присуствују предсједник Српске Милорад Додик, премијер Српске Радован Вишковић, српски члан и предсједавајућа Предсједништва Жељка Цвијановић, замјеник министра одбране у Савјету министара Александар Гогановић, предсједник НСРС Ненад Стевандић. начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ генерал Гојко Кнежевић и командант Трећег пјешадијског Република Српска пука бригадир Горан Максимовић. Присутни су и пензионисани генерали и официри ВРС, представници удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, личности из јавног, политичког и друштвеног живота Српске и БиХ.

Од завичаја остала цигла срушене цркве

На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима, сада је ледина као симбол пустоши у српским селима у Западној Славонији. Пише: Милан Пилиповић – Специјално за „Политику” Грубишно Поље – Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, чува у Бањалуци циглу срушене православне цркве Воздвижења Часног крста у Великим Зденцима, некада једном од највећих српских села у Котару Грубишно Поље, у Западној Славонији, као једини траг ове богомоље, изграђене 1744. године. „Циглу чувам у стану, као завичајну икону”, каже Басташић, чији су преци вековима живели, крштени, венчавани и сахрањивани у овом крају, у Хрватској. „Цигла уграђена пре скоро три века је моја успомена на цркву и завичај”,

Злочин у Добровољачкој улици 33 године без судског епилога

У Источном Сарајеву и Сарајеву данас ће бити обиљежене 33 године од злочина над војницима ЈНА у сарајевској Добровољачкој улици, а ријеч је о историјском догађају од републичког значаја чије обиљежавање организује Одбор Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова. Извор: Глас Српске/Жељка Домазет Како је планирано, обиљежавање ће почети у Источном Сарајеву, гдје ће у 10 часова у храму Светог великомученика Георгија у Миљевићима бити служен парастос за страдале припаднике ЈНА, а потом је предвиђен одлазак аутобусима у Сарајево у бившу Добровољачку улицу, гдје ће у 11 часова мирном шетњом, полагањем цвијећа и прислуживањем свијећа бити одат помен страдалим припадницима ЈНА. – Као и код осталих злочина у

Kомеморација и филм поводом три деценије од протеривања Срба из Западне Славоније

Тридесета годишњица од протеривања Срба из Западне Славоније у хрватској војној и полицијској акцији „Бљесак“, обележена је 01. маја 2025. у Градишци. Пише: Милан Пилиповић Kрсто Жарковић, председник Удружења Срба Западне Славоније рекао је након полагања венаца на споменик погинулим сународницима у Градишци,  да је гологота с почетка маја пре тридесет година последњи чин истребљења Срба из Западне Славоније. Милорад Додик председник Републике Српске, казао је да су Срби из Западне Славоније, пре тридесет година, наивно прихватили обећања међународне заједнице да ће бити заштићени. „Нема нити једног тужног догађаја да узрок није српска наивност и лако одустајање од националних и државних циљева,“ рекао је Додик. Зоран Аџић, градоначелник Градишке, града

Бојан Вегара: ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ

Сваком живом Србину, и ономе који воли и поштује Републику Српску, препоручујем да прочита књигу “ДЈЕЦА КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ ” аутора Бојана Вегаре. Чак штавише, обавеза сваког Србина би требала да буде да прочита, препоручи и упути и те генерације које не знају праву истину, а поготово оне послератне, да буду упућене о свим ужасима рата и ономе што је задесило те генерације сарајевских Срба. Свијет је наметнуо причу о тзв. агресији Срба на Сарајево, а истина, коју можете прочитати из прве руке у овој књизи, је потпуно другачија. Промоција романа “Дјеца коју није волио свијет” у Бањој Луци, 30. маја 2025. у 19 часова у Кући Милановића. Живот

Бојан Вегара: Прича настала првих дана априла 1992. године

Почеле су барикаде и читаво јутро смо испред телевизора. Тата је звао неког на телефон и док је разговарао отјерао нас је на спрат. Убрзо је дошао горе код нас и рекао нам да је све у реду и да можемо у приземље. Баба је сједила испред телевизора и говорила ђеду, да је за све крива Њемачка. Ђед је није слушао нити је обраћао пажњу на њу. Гледао је у телевизор и ослушкивао вијести. Одједном баба устаде и рече. -Фино сам ја вама говорила да треба све ово продат и селит у Србију. Има више од двије године како је онај Берлински зид пао и ја вама тада рекох да

Обиљежавање „Хрватског протјеривања Срба Западне Славоније“

Обавјештавамо Вас да ће се дана 01. маја 2025. године одржати обиљежавање „Хрватског протјеривања Срба Западне Славоније“ у организацији Одбора за његовање традиције ослободилачких ратова Владе Републике Српске. Програмом је планирано: Предсједник удружења Крста Жарковић

Сијековац Фото: РТС

Злочин без казне

Злочин се десио у прољеће 1992. Тада је побијено најмање двадесеторо ромске дјеце. Дјеца су побијена ради трговине органима, каже Стево Грабовац, добитник НИН-ове награде за роман „Послије забаве“ коме је овај стравичан злочин послужило као предложак Пише: Жарко Марковић „Злочин који се описује у роману десио се 1992, у околини (Босанског) Брода. Тада је побијено најмање двадесеторо ромске дјеце, иако има индиција да постоји још неколико масовних гробница на другим локацијама. Дјеца су побијена ради трговине органима. Тако су показала прва истраживања након проналаска масовне гробнице. Дакле, сам злочин, иако се десио у рату, нема конкретне везе са ратом, ријеч је о простој заради… Испадне да је неким људима исто

У Бања Луци одржане изложба и промоција

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

Крста Жарковић: Та 1941. никада им није изашла из глава

Хрватска новим законом о гробљима, који предвиђа уклањање српских споменика који су постављени послије 30. маја 1990. године, а које буду оцијенили као увредљиве, спроводи посљедњи чин етничког чишћења Срба. У тој држави, једној од чланица ЕУ, остали су, нажалост, само старија српска популација и гробови свих годишта, а сада је дошао ред и на њих. Пише: Ведрана Кулага Симић На то је упозорио предсједник Удружења Срба протјераних из западне Славоније Крста Жарковић који за “Глас Српске” истиче да је иницијатива за тај закон потекла ни мање ни више него из тамошње владе и да надлежни и у Бањалуци и Београду морају добро да простудирају ову ситуацију и шта се

ДРАКУЛИЋ: НЕ СМИЈЕМО ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ МИНИМАЛИЗУЈЕ СУЂЕЊЕ ЗА “ОЛУЈУ” И ПЕТРОВАЧКУ ЦЕСТУ

Хрватска ће урадити све да минимализује суђење у одсуству четворици хрватских војних пилота за ракетирање српске избјегличке колоне на Петровачкој цести 7. и 8. августа у акцији “Олуја”, рекла је Срни сценариста Наташа Дракулић, која данас у Београду присуствује почетку овог процеса. “О томе довољно говори чињеница да никада нису ни дали имена пилота који су ракетирали избјегличку колону. То не смијемо дозволити”, истакла је Дракулићева, која је у августу 1995. године била у избјегличкој колони Срба на Петровачкој цести. Она је нагласила да се овај злочин не смије заборавити. Дракулићева је навела да је сваки пилот могао из авиона са те висине да види ко се повлачи, да су

Зоран Радосављевић

Авион Зорана Радосављевића, МиГ -29, према званичној верзији, оборен је у ширем рејону Лознице, али су олупина и тело пронађени одмах увече од 16 и 17 година старих дечака недалеко од места Теочак код Бијељине у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској Народној Армији, и да је због потребе службе често мењао место становања, Зоран се заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Детињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Још као дете, маштао је да буде пилот, нешто касније

Sijekovac_naselje.jpg

Сијековац: Злочин без казне

У Сиjековцу су 26. марта 1992. године убиjени и Лука Милошевић и његова два сина Жељко – рођен 1968. и Драган – рођен 1974. године. Остао jе Лукин трећи син Саша од девет година. Један од хрватских воjника већ jе био извадио нож да га закоље, али jе наишао други воjник и спасио диjете Јелица Зечевић из Сиjековца, код Брода, за само jедан час злочиначког дивљања припадника ХОС-а и других паравоjних хрватско–муслиманских jединица остала jе без мужа, два дjевера и свекра. Истог дана, 26. марта 1992. године, у Сиjековцу jе убиjено jош 16 Срба. Покољ Срба извршили су припадници регуларне воjске Републике Хрватске, заjедно са паравоjним jединицама коjе су формирале СДА И ХДЗ

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Споменко Гостић. Илустрација: Прес-фото

Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС.  Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се

Погледајте филм ,,КОШАРЕ” (видео)

У режији: Ђорђа Бојанића, проф. историје и ђакона Дејана Јовановића. Циљ овог документарног филма је да приближимо суштину и значај ове битке и јунаштва, који не улази у детаље битке и стратегију исте. Кроз причу нас води борац и јунак са Кошара Дарко Анђелковић и пензионисани генерал-пуковник Владимир Лазаревић. Цела прича је проткана кроз нараторски део и казивање песника др Данила Васојевића, брата јунака Ивана Васојевића Јагуара, наглашава Ђорђе Бојанић. Наш крајњи циљ је да овај филм понудимо свим школама у Србији да га и ђаци осмог разреда и средњих школа погледају 25. марта у понедељак или 11. априла 2024. год, у нади да добијемо препоруку министарства просвете. Наратор у филму је Бошко Козарски.

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала