arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
dara_banovic.jpg

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок покоља коjи су извршиле усташе над становништвом села Паланчишта и Горњи Јеловац, 22. и 23. октобра 1942. године. У покољу jе убиjено 650 људи, махом жена и дjеце, а Дара jе своjим очима видjела масакр над око 300 жртава. Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживjела jе оваj усташки покољ, али њена дjеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису. Она jе jедан од свjедока коjи jе наjвjеродостоjниjе испричао одвиjање покоља. Њен лик на малим екранима видjели су милиони гледалаца широм бивше СФРЈ, приликом откривањаспоменика на Мраковици, 1972. године. Дара jе том приликом уручила предсjеднику Јосипу Брозу Титу,

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

Невјероватна судбина Србина који је умакао усташком ножу (ВИДЕО)

Невјероватна судбина Србина из села Доњи Придјел код Добоја саткана је од боли, трагедије, ратног злочина, губитка идентитета и ипак – срећног краја. Као двогодишњак претекао је испред усташког ножа, двије деценије живио је под наметнутим муслиманским именом и презименом. Ексклузивно за Печат говори о животној потрази за изгубљеним српским коријеном, идентитетом и износи сумњу да су стотине и стотине српске сирочади након Другог свјетског рата изгубиле сопствени и силом прилика пригрлиле други национални идентитет. Извор: РТРС

Адолф Хитлер у Сарајеву већ 1937. године

АДОЛФА ХИТЛЕРА ОБАЛА је назив једне улице у Сарајеву 1937. године. Наиме те године је извршено преименовање улица, односно брисање старих називиа са српким именима. Умјесто старих назива уведени су нови и тако је Адолф Хитлер добио улицу у Сарајеву. Поред Адолфа Хитлера добили су улице и будући кључни учесници догађаја, као што је Анте Павелић, Кватерник, Мусолини. Увођењем нових назива улица у Сарајеву, који су наведени у доњем попису, најављено је извјестан начин долазеће бурно вријеме и стардање Јевреја и Срба у Сарајеву 1942. године.. Попис нових назива улица у Срајеву 1937. Извор: Алманах адресар града Сарајева 1937. Штампарија „Босанска пошта“ Сарајево Алманах Адресар града Сарајева 1937. (насловна страна

Јован Мирић: Труднице и породиље у НДХ

У извештају др Стација вишој италијанској команди 1941. наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена жицом. Анте Павелић са фрањевцима (Фото: ИН4С) Жена Душана Вуруне из Водичева, Госпа, рођена 1916. године, била је у високој трудноћи када се, на Илиндан 1941. године са бројним земљацима склонила у подрум своје куће. Док су сви други изашли пред усташе из подрума, Госпа је остала у подруму. Поред ње био је и њен четворогодишњи син Милорад. Њега су пред мајком мрцварили и заклали. Потом су ухватили мајку, распорили јој стомак, мушко

Годишњица злочина над двије хиљаде невиних Срба у Босанској Бојној

22. августа 1941. године дан геноцида над српским становништвом у Стабаниџи, Зборишту, Градини, Глиници, Пољани, Бојни, Варошкој ријеци и Црваревцу Дана 22. августа помолимо се за душе невино покланих и живих спаљених српских жена, деце стараца из српских села Стабанџа, Збориште, Градина, Глиница, Пољана, Бојна, Варошка Ријека и Црваревца, од стране њихових муслиманских комшија из Босанске Отоке, Бужима, Варошке Ријеке, Црваревца, Врнограча и других муслиманских села. На тај дан 1941. године војно способни муслимани предвођени жандармеријским наредником Пилингером, наоружани ножевима, секирама, косама и другим хладним оружјем, су кренули у „хајку“ на српску нејач у наведним селим и све жене и децу, које су стигли, поклали тамо где су их стигли, кога

natpisnacrkvi.jpg

Масовни покољ Срба на „Мехином стању“ августа 1941.

На Мехином стању у времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака. Мехино стање jе земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдjе jе пред рат 1941. године jугославенска воjска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске краjем jула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни Покољ српског народа с подручjа котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српскоj православноj цркви у

ЧЕТНИЦИ ИЗ ПРИЈЕДОРА СПАШАВАЛИ СРБЕ ИЗ ЛОГОРА „ЦИГЛАНА“

Након офанзиве на Козару (10. јун-18. јул 1942.) у усташким логорима нашло се на десетине хиљада српских цивила, највише жена и дјеце. Један од највећих логора био је у Приједору. У кругу фабрике за производњу цигле – Циглана (Прва крајишка творница цријепа и зидне цигле Приједор, подигнута 1926. године), формиран је „логор на Циглани“. Кроз тај логор прошло је око 14.500 Срба. Затвореници су мучени, убијани, и умирали од многих болести. Свако јутро „купили су оне који су умирали од глади и тифуса, стављали их на такозвани „шпрајц“ (плато са точковима) и одвозили у непознатом правцу.“ Какви су монструми стражари били у логору, свједочи један од преживјелих логораша, Дадо Стајковић:

Календар геноцида: 23. јул 1941. – Босански Петровац

Усташе су 23. јула 1941. године по наређењу једног заставника Поглавникове тјелесне бојне непознатог имена, покупили из Босанског Петровца око 150 Срба православаца и затворили у затвор. Међу њима је било људи старости 16 – 80 година. Одмах након тога њима је саопштено да иду на присилан рад на оток Паг, те су камионима транспортовани ван из самог града, гдје су стријељани. Сутрадан 24. јула 1941. године довожени су камионима ухапшени Срби из села око Босанског Петровца и прво затварани у једну дрвену бараку гдје су мучени, а затим по партијама вођени на стријељање, односно клање. Извор: Група аутора, Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату, Зборник докумената,

Свети новомученици Гламочки и Куленвакуфски молите Бога за нас

Српска православна црква данас обележава Сабор новомученика Гламочких и Куленвакуфских Саборни празник ових мученика, као и мученика дабробосанских и милешевских, установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. Свештеномученик Симо Гламочки  Свештеномученик Симо (Бањац) рођен је 1871. године у Горњем Рибнику. Богословију у Раљеву завршио је 1893. године. Од 1894. до 1896. године био је учитељ у Кључу и Доњем Вакуфу. Свештенички чин примио је 1897. године. Служио је у парохијама Смољани, Камену и Гламочу. Заклали су га хрватски клерофашисти , уочи Илиндана 1941. године у Гламочу. Свештеномученик Мирко и новомученик Новица Гламочки Свештеномученик Мирко (Стојисављевић) рођен је у Отишићу код Сиња у

(ДОКУМЕНТА) Тито занемаривао злочине Муслиманске милиције над српским народом, судили само онима који су убијали комунисте: Случај Османа Растодера и Рама Растодера!

“… са Османом Растодером могао (је) сарађивати само онај који чини зла и мисли као Осман Растодер…” Муслиманска милиција је назив за паравојне групације из Другог свјетског рата, које су дјеловање под заштитом сила нацифашизма на простору Босне и старорашке области, односно Санџака. Наоружана од стране Њемаца, Италијана или усташа, Милиција је током рата починила страшна звјерства против српског православног живља. Према одређеним подацима, на простору Старог Раса/Санџака, од припадника Муслиманске милиције, у периоду од почетка рата до краја 1942. године, спаљено је преко 140 српских села. Међутим, послијератне власти покретале су судске поступке искључиво против оних припадника Милиције који су се сукобили са комунистима, остављајући тако некажњеном огромну већину

Миострах: Трагом предака

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Нацисти и усташе договорили прогон Срба

Нацистичка Њемачка и власти усташке Независне Државе Хрватске, на састанку у Загребу 4. јуна 1941. године, договориле су исељавање, односно протјеривање, у Србију око 200.000 Срба. Према демографским књигама и налазима историчара Владимира Жерјавића, Срби су у фашистичкој НДХ чинили мало више од четвртине становништва – према службеним подацима из 1941. године било их је 1.848.000, од укупно 6.966.729 становника, или 26,5 одсто. Протјеривање српског становништва са подручја данашње Хрватске /без БиХ, која је такође била дио НДХ/ био је један од сегмената коначног рјешења “српског питања”, а друга два начина биле су ликвидације људи и масовна покрштавања. У НДХ Хитлер је уврстио и подручје БиХ, на којем је тада

ХАН ПОГЛЕД – НЕОТКРИВЕНИ И НЕКАЖЊЕНИ УСТАШКИ ЛОГОР СМРТИ!

Према малом броју доступних података, може се претпоставити да се логор састојао из три дијела: усташког војног упоришта, сабирног центра и мјеста на којем су вршене егзекуције. Извор: НЕ ЗАБОРАВИМО – БЛОГ ; 08. октобар 2012. НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. ФОРМИРАЊЕ И ЛОКАЦИЈА ЛОГОРАТоком 1941. године нова усташка власт је у селу Хан Поглед, као важном стратешком положају на путу Зворник-Сарајево формирала усташко упориште које је у непознатом периоду усташке владавине, између

На данашњи дан почео геноцид

Андрија Артуковић је 13. маја 1941. године дао зелено свјетло за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима… Само у првих седам мјесеци усташке власти прекрштено је око 100.000 православних, отворен концлогор Јасеновац и почеле депортације Срба Министар унутрашњих послова Независне Државе Хрватске /НДХ/ Андрија Артуковић је 13. маја 1941. године прописао “Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред”, чиме је ван закона стављено око два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома. Та наредба искориштена је као правни основ за геноцид који је услиједио, а на основу ње Срби су прогањани, убијани, прекрштавани и протјеривани. Отворен је концентрациони логор Јасеновац, људи су убијани без суђења и

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско “биће”. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Душан Бурсаћ: Анђели у паклу

Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, „Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни при­миле за стављање у излог, бојећи се нежељених после­дица. English То је још један доказ колико је у свест људи уко­рењено „братство и јединство“ између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов „Анђели у па­клу“. Анђели у паклу – садржај Душан Бурсаћ: АНЂЕЛИ У ПАКЛУИздавач:

Ранко Раделић: Геноцид над Србима – поглавље истргнуто из књиге свјетске историје

Џонатан Штајнберг, покојни професор модерне европске историје на Универзитету Пенсилваније и истакнути проучавалац Холокауста, написао је – „Изостављање Хрватске из конвенционалних студија о Холокаусту је попут књиге чије је прво поглавље истргнуто“, те да су напади на Србе у НДХ „најранији тотални Геноцид који је покушан током Другог светског рата“. Прије више од 2.000 година, у трећем вијеку прије нове ере, у сјеверној Индији није било ни демократије, ни људских права, ни паметних телефона, ни интернета, а поготово није било невладиних организација. Постојало је само чудесно Мауријско царство, са Ашоком Великим (273.-232.) као његовим владарем. Након бурних ратова које је водио око 265. пне, окрутни и сурови ратник Ашока је

srpske-crkve-lomace.jpg

Српске цркве биле су ломаче

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност jе дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да jе био прекраћен, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена jе књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда.  Српска православна црква у Осиjеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза

Добривоје Видић: ЈЕДНА НЕИСПРИЧАНА ИСТОРИЈСКА ПОРОДИЧНА ПРИЧА

Ослобађање градова НДХ од партизана. Како је то изгледало из угла српских становника Дервенте, Бањалуке, па и других градова НДХ. После геноцида 1941, ко је остао жив, после убијања угледних, одвођења у Јадовно и Јасеновац, и прогона у Србију, пада под заштиту њемачког Вермахта и њихових ЕК центара од 20. јануара 1941. Од тад Срби, који су избјегли у села, добијају право да се врате у своје куће. Немачка Шталова дивизија трећепозиваца им то гарантује и помаже око усељавања и избацивања усташких породица,које су предходно усељене од стране НДХ, са решењем директора НДХ агенције. Директор за Бањалуку те агенције што је отимала и на себе књижила српску имовину је био

УСТАШKИ ТАБЛОИДИ У БОСНИ ТОKОМ ДРУГОГ СВЕТСKОГ РАТА: Да ли је икада веће ЗЛО штампано било где на СВЕТУ?

За време другог светског рата, Kраљевину Југославију су 6.4.1941. напале силе Осовине и присилиле њену војску на капитулацију 17.4. 1941. Десет дана пре су у Загреб ушле немачке снаге, те је истог дана проглашена Независна држава Хрватска. Победничке Силе Осовине су одлучиле да цела територија БиХ дође под власт НДХ, чији је поглавник Анте Павелић започео политику с циљем елиминације српског становништва, које је укључивало присилно превођење на католичанство, протеривање и геноцид. Власт НДХ је, с друге стране, муслиманско становништво сматрало Хрватима исламске вере. Павелићева пропаганда је радила пуном паром.. Муслиманско-бошњашко становништво у Босни и Херцеговини било је веома узрујано уочи уласка Југославије у Други светски рат. Споразум Цветковић-Мачек од

Обиљежене 82 године од страдања Срба у Поткозарју

Прошле су 82 године од усташког покоља 624 Срба међу којима је било 208 дјеце из Поткозарја код Бањалуке, некадашње Ивањске и Пискавице. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју служена је света литургија, а потом и парастос жртвама масовног покоља, који су припадници фашистичке НДХ починили у Поткозарју и Пискавици 1942. године. Усташе су 5. и 12. фебруара 1942. године у Поткозарским селима Ивањске и Пискавице убиле 624 српских цивила, међу којима 208 дјеце до 15 година. Убијени цивили сахрањени су по својим двориштима, тако да није било заједничког спомен-обиљежја, а покренута је иницијатива да се изгради споменик са именима свих убијених. О овом злочину ћутало се више од

Покољ над Србима 7. фебруара 1942. године у Штрпцима код Прњавора

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом.  Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У рано јутро 7. фебруара 1942. године, по великој хладноћи, група од стотину усташа долази из Прњавора у центар села – Глоговац, који је био настањен њемачким становништвом – фолксдојчерима. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у формације, наоружало и почело са

Споменик српској деци у селу Носковачка Дубрава

Године 1964, на месном гробљу у селу Носковачка Дубрава у општини Чађавица, Вировитичко-подравска жупанија (на десној обали Драве), подигнут је овај споменик деци српској деци из Поткозарја која су страдала у усташком логору за жене и децу који се налазио у шталама властелинског имања грофа Драшковића. У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године. До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године. Списак деце страдале у овом логору: Вуковић Миља, 4 месеца Бошлић Раде, 18 м. Миљевић Гина, 3 године Вујчић Ратко, 10 м. Вујковић

На данашњи дан се сјећамо злочина над српским женама и дјецом у селу Кремна 16. децембра 1941. 

Злочин над Србима у Кремни је злочин који је у сјећању народа нашег краја скоро изблиједио, злочин који памти још само неколицина. Први штури записи о овом злочину су се појавили тек 40 година послије покоља и о њему су знали само мјештани. Ово је наш допринос да се овакве ствари не забораве и да се не понове. То дугујемо свим нашим мученицима. 16. децембра 1941. године, хрватске усташе и домобрани из Прњавора долазе на Вучијак у селу Кремни и уз помоћ Мађара који су тада насељавали Вучијак, почињу пљачку и зулум по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора. Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала