arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Саслушање ухваћеног усташе

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду, налази се и записник са саслушања усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо куцаних страница. У заглављу документа пише: “Рађено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, дана 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Саслушање ухваћеног усташе Гојчета Милин Анте“. (79) Гојчета, који је ухваћен док је ишао на одсуство, је рођен 1923. године у Читлуку. Пре рата је био рудар, а у ово доба налазио се на служби у усташком Главном стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. На почетку испитивања окривљени је изјавио да је у усташе ступио по наговору поручника Мате Видовића,

crkva.jpg

Трагедија села Трибањ-Шибуљине

Овдје већ помињани, старина Павле Бабац, који је проучавао подвелебитску трагедију, донио је врло потресних страница у вези уништења његових мјештана из подручја Трибањ-Шибуљине. Покојни Бабац сабрао је та свједочења у књижици »Велебитско Подгорје, 1941-1945«, Београд 1965. Овдје ћемо се користити дијеловима његовог текста да бисмо шире читаоце обавијестили о несрећи која се сурвала на животе сиромашних становника овог села одведених и погубљених углавном на Слани. Познавао сам чика Павла као човјека одговорна за сваку ријеч, а овдје, у овој књижици сусрећем се како бдије над сваком својом реченицом са сто провјера. Зато га и узимам као да је свједок који је и сам проживио пут у камену пустињу Слане.

Календар геноцида: 02. август 1941. – Крвави Илиндан за Србе широм НДХ

Крвави Илиндан 1941. за Србе широм НДХ Шушњар код Санског Моста. На Илиндан 1941. године усташе и локални муслимани су на Шушњару код Санског Моста убиле око 5.500 Срба и 50 Јевреја. Извор: ТРЕЋИ ОКРУГЛИ СТО „ШУШЊАР 1941.“ Врхпоље, срез Кључ. На жељезничком мосту у Врхпољу, 02. августа 1941. године, побијено је 50 Срба из села Пиштаница. Извор: Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 32. Село Кљевци, срез Сански Мост. Након покоља Срба из села Кљевци 28. јула 1941. године, неколико дана касније услиједио је нови, овог пута већи покољ српског становништва овог села. Усташе су на Илиндан 02.

ПЛАКАЛИ СМО ПЈЕВАЈУЋИ

У деведесет првој години живота, Милена (Алексић) Кецман објављује драгоцјену књигу од значаја за српску културну баштину. Милена је рођена 29. јануара 1934. године у селу Ракелићи, код Приједора. Скоро цијели свој радни вијек провела је у просвјети — најприје као учитељица, а потом као наставница руског језика. Посвећена своме позиву, и након одласка у пензију остала је везана за образовање, усмјеравајући свој труд на очување сјећања и историје родног краја. Вођена жељом да будућим генерацијама остави вриједно свједочанство о прошлости, почела је да сакупља податке о селу, ослањајући се на властита сјећања, казивања комшија и пријатеља, као и доступну документацију. У свом раду обухватила је период Краљевине Југославије, а

Ме­шта­ни уре­ди­ли за­по­ста­вље­ни спо­ме­ник и гроб­ни­цу

Ком­плекс па­лим бор­ци­ма и стра­да­лим ци­ви­ли­ма из­гра­ђен 1961. ло­ше је одр­жа­ван, а по­след­њих де­це­ни­ја пот­пу­но за­пу­штен Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку” – Милан Пилиповић Но­ви Град – Го­ди­на­ма за­пу­штен спо­ме­ник и ма­сов­на гроб­ни­ца бор­ци­ма у Дру­гом свет­ском ра­ту, ве­ћи­ном ру­да­ри­ма и жр­тва­ма фа­ши­зма из Ље­шља­на и су­сед­них пот­ко­зар­ских се­ла, очи­сти­ли су Ма­рио и Ми­лић Бун­да­ло из Де­ве­та­ка и Мир­ко Је­ли­са­вац из Ље­шља­на. Њих тро­ји­ца од­лу­чи­ли су да, овом ак­ци­јом, ода­ју по­част бор­ци­ма и дру­гим жр­тва­ма за сло­бо­ду сво­га кра­ја. „Спо­ме­ник и гроб­ни­ца, где смо не­ка­да до­ла­зи­ли на пра­зни­ке и не­де­љом по­ла­га­ли цве­ће и ода­ва­ли по­част на­шим пре­ци­ма, био је из­гу­бљен у шу­ми. Ни­је се мо­гло до ње­га. Но­ве ге­не­ра­ци­је из срп­ских, стра­дал­нич­ких се­ла,

Годишњица хапшења Владике бањалучког Платона

Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намјесником из Градишке на Сави, изван Бањалуке гдје су их убили и бацили у ријеку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тијело пронађено је у селу Кумсале 23. маја 1941. године. Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје

Спаљивање српске дјеце у селу Брижина 20. априла 1942. године

Најмасовнији злочин над српском дјецом у селу Брижина код Бугојна усташе су починиле 20. априла 1942. године. У штали Недељка Пилиповића тог дана живо је спаљено 86 мјештана српске националности, међу којима 46 дјеце млађе од 16 година — од чега 28 дјеце млађе од пет година. Повод за овај тешки злочин било је убиство усташког стожерника и организатора покоља српског народа у бугојанском срезу, Николе Јуришића, ког је неколико дана раније ликвидирала партизанска патрола. У знак освете, хрватске и муслиманске усташе предвођене Матком Матанићем Јозом из села Љубнић, упадају у осамљено планинско село Брижина и спаљују српску нејач затворену у штали. У пламену и најтежим мукама живот су изгубила

У Бања Луци одржане изложба и промоција

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

zlocini_ustasa_k1.jpg

Злочини усташа

Душан Бабић ЗЛОЧИНИ УСТАША приредио: Јован Бабић ЗБИВАЊА И СВЈЕДОЧЕЊА Уредник мр Павле Ботић Нови Сад: Полет прес, 2003 Садржај Прескочи навигацију ———————————————————————————————————————————– Предговор >

Кореница – Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила

Покољ српског народа у селу Хомољац, код Коренице

Покољ српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице почињен је 14. марта 1945. године, када се већ приближавао крај рата. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Везане вијести: МИЛЕНА

У мјесту Вршани код Бијељине 16. марта 1944. припадници злогласне Ханџар дивизије убили 82 мјештана

Припадници 13. Ханџар дивизије, 16. марта 1944. године на звјерски начин побили су 82 Срба, мјештана Вршана, међу којима је било и 16 дјеце. Ханџар дивизијa je била продужена рука хитлеровске солдатеске, која је починила страшне злочине не само у Вршанима, него и у другим околним насељима и шире. Она је била формирана у највећем броју од муслимана, који су на овим просторима починили страшне злочине и остали некажњени. Мјештани Вршана кажу да је 16. марта 1944. побијено десет чланова породице Аћимовић, која данас нема ниједног потомка, као и свештеник Лјубомир Свитлић, његове двије кћерке, супруга и син у дворишту цркве, у близини које је подигнут споменик свим жртвама овог

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

Усташки злочини на подручју Бањалуке: Из таме изашли, у таму враћени

Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива corpus delicti – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге. У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене. Дјела остављају трагове, а трагови

7. фебруара 1942. почињен је свирепи злочин у селу Штрпци код Прњавора

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом.  Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У бањалучким селима усташе су убили углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. На исти датум почињен

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен.  Прво масовније хапшење српског становништва у

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи  у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Крвави јануар у Славонији и у Драксенићу

Усташе из Подравске Слатине и других дијелова Славоније убиле су 13. и 14. јануара 1942. године 200 српских мушкараца из села Кометник и сусједног засеока Добрић, недалеко од Воћина. Овај покољ представља један од првих масовних злочина усташа над цјелокупним становништвом неког села у Славонији, подсјећају из Удружења “Јадовно 1941.”. На лицу мјеста, у селу Кометник, убијено је око 28 становника, док су остали становници депортовани ван села. Мушкарци из Кометника и Добрића, њих 174 из првог и 32 из другог села, отјерани су у импровизовани затвор у Воћину, док су жене са дјецом, спомиње се бројка од 190, одведене у Зденце, село између Подравске Слатине и Нашица, гдје су

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа.  Логор Крушчица!  Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин.  Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа.  Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата.  Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете.  Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји.  Унутрашњи зидови унакажени

Књига пјесама, својеврсни тестамент будућим генерацијама

Дана 12. децембра 2024. године, у Кући Милановића у Бањалуци, одржана је промоција збирке поезије под називом „Хај набу“. Ово је прва књига аутора Павла Павлице и садржи пјесме које су настајале у времеском распону од четрдесетак година. Већ у свом наслову збирка носи занимљив анаграмски код који у свом семантичком разјашњењу крије оне танане, суптилне, поетске структуре које опредмећују већи број пјесама. Први циклус – Ламент над Крајином издваја се у врсту аутопоетичког и поетског исказа чији је епицентар трагедија подневља и људи некадашње Крајине. Други цикус пјесама – Тачка у вјечности упућен је на религиозно-традиционалне елементе српског православља, док је трећи – Зачарани круг у великој мјери усмјерен

Јово Бајић: ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ДОЊЕМ МАЛОВАНУ И ЋУРКОВОМ ДОЛУ ПОД ЦИНЦАРОМ

ДОЊИ МАЛОВАН,  22. АПРИЛ 1942. – СВЕДОЧЕЊЕ МОМЧИЛА ДУВЊАКА[1]           Током прве ратне зиме купрешки Хрвати правили су план о упаду у Доњи Малован, српско село на Купрешкој висдоравни. Италијанска војска, у чијој се проширеној окупационој зони накратко нашла и Купрешка висораван, проценила је да се без губитака неће моћи одржати на овом простору па је у децембру 1941. године напустила Купрес и повукла се у Дувно. Док су држали Купрес, Италијани су, као и у осталим деловима новоформиране окупационе зоне, и овде развластили хрватску власт, распустили војне и полицијске јединице, обезбедили слободу кретања.  У Купрес  су у то време  долазили и Срби из околних села где су могли да

Шамац: Помен за 137 Срба које су убиле усташе 1944. године

Код споменика у Српској Тишини и Шамцу служен je помен за 137 Срба које су 1. децембра 1944. године убиле усташе, међу којима је било десеторо дјеце. Лазо Вакић из Српске Тишине који је у Другом свјетском рату изгубио седам чланова породице, међу којима три стрица, док је отац одведен у логор, рекао је да је најстарији члан фамилије Вакић. – Усташе су потрпале у два камиона становнике Српске Тишине, њих највише, те из Писара и Шамца, које су превезли преко Саве и стријељали код моста. Усташе су бацале бомбе на нејач која је остала у кућама – испричао је Вакић. Потомак жртава Лазар Станојевић, којем су усташе отјерале у

Дете из логора

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала