Прошло више од четрдесет година откад је Љуба Коњикушић, по роду Лалић, кренула испод Динаре и станила се у Банатском Деспотовцу, а још јој војвођанска равница тијесна и сјета јој почине на ведро чело чим се спомене родни крај. Не вежу је за њега ведре успомене и радости младалачке но туга бескрајна и голема трагедија и неизмјерне патње које је претрпјела, али свједно — глас јој лако задрхти чим се спомене Ливно и родни Рујани. И управо то што је као седамнаестогодишња дјевојка преживјела љета 1941. неизбрисиво се урезало у сјећање и о томе говори као да се збило јуче. Није у потпуности сачувала чак ни говор роднога краја, онај

Дан уочи славе цркве Покрова Пресвете Богородице, у суботу 13. октобра, у Доњим Рујанима крај Ливна окупио се верни народ овог села заједно са православним Србима који су пристигли из свих крајева Ливањског поља, од Ливна до Босанског Грахова. Усталио се већ годинама уназад овај леп обичај да се састају о Покрову Пресвете Богородице баш ту, да макар тог дана удахну животу у ово страдално село, његов храм и заједно прославе његову славу. Овогодишње сабрање је ипак било посебно по томе што је, након десет година обнове која је трајала са прекидима, дошао тренутак да се освети овај храм. Стотинак окупљених верника дочекало је свог владику, Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког

У потрази за подацима о усташком геноциду над српским народом у Ливну и околини у прољеће 1941. године, на Илин дан, 2. августа 1990, стигао сам у село Губин на краjњем сjеверо-западу Ливањског поља. Ту jе тада живjела седамдесетогодишња Сава Марчета – Козомара – Петровић, jедна од четрнаесторо преживjелих из jаме Равни долац на Динари, жена коjа jе, како jе већ описано, иако у поодмаклоj трудноћи, издржала пад у jаму са висине од близу педесет метара, преживjела у њоj мjесец и по дана и потом, три мjесеца пошто jе извађена из jаме, родила близанце… Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 30. августа 2017.

Учешће српског народа пореклом из Кантона 10 (општине Ливно, Грахово, Дрвар, Гламоч, Купрес и Дувно) на општим изборима у БиХ је од великог значаја за опстанак нашег народа на подручју овог кантона. Једино учешћем на изборима можемо осигурати већи број истинитих представника српског народа у кантоналној скупштини, влади, и осталим органима. Једино ако изгласамо праве представнике нашег народа у кантоналне институције можемо очекивати да ћемо имати коме да се обратимо ако у нашем селу треба насути или асфалтирати пут, обновити коју кућу, довести струју, обезбедити здравствену заштиту, па и запослење младих људи. Због свега овога, Удружење Огњена Марија Ливањска, у сарадњи са другим завичајним удружењима из нашег кантона, још једном

Комплетан усташки план и стратегиjа уништења српског живља, не само у Ливну и околини, почивала jе на фактору таjности и потпуног изненађења. Мучки су припремали покоље и на све начине настоjали да глас о злочинима не иде пред њима, да се већ у сусjедном селу не чуjе за покољ приjе него што село буде блокирано. Оне коjи су се тих дана коjим случаjем затекли ван села ниjе имао ко на вриjеме упозорити на опасност па су обично упадали у клопке и умjесто кућа и укућана затицали пустош и крвнике. Умjесто топлих кућних њедара чекала их jе сигурна смрт. Тако jе у вриjеме покоља у Челебићу, на Огњену Мариjу и коjи

Међу документима о усташим звјерствима почињеним над Србима у тој првој ратној години друге свјетске катаклизме у двадесетом вијеку, свакако је посебно занимљив један чланак објављен у ратној „Борби” од 22. октобра 1942. године. Непотписани аутор у чланку под насловом „Стуб злочина”, на основу оригиналних усташких спискова и извјештаја говори о злочинима у Доњим и Горњим Рујанима, Оџаку и Лиштанима. Поднасловом „Како су четнички савезници усташе тријебили српски народ“, аутор сугерише да су ови стравични спискови синоним злочина свих који су оружје окренули противу свог народа, који су се ставили под скут окупатора и за његове интересе огрезли у злочинства: „По званичном ‘исказу’ Оружничке постаје Пролог — пише ‘Борба’ — тајни

Извjесно jе да jе Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свjедочења о звjерствима коjа су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” jе, приjе него што ће управо ту у Ливну кликнути своjу страшну пjесничку оптужницу, своj величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Руjана и за слична друга губилишта и безданице — неопоjене гробнице око Ливањског поља, у коjима никада нико неће кости изброjити. Ако руjанска jама може бити и ниjе директно инспирисала великог поету, на чиjем ће врату убрзо послиjе тога такође сиjевнути злочиначко сjечиво и прекинути jедну од наjтананиjих пjесничких жица коjе су

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен