Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека. Живот је учинио своје. Увело глатко тамнопуто лице с којега румен ни у сну није силазила, истањиле и побијељеле тешке плетенице вране косе, због које су је момци из миља прозвали Галка, а крупне очи боје презрелих трешања уситниле и утекле у главу. Свјежа су још само сјећања и ране љуте због којих је послије Другог свјетског рата побјегла испод Динаре да овдје у сремској равници потражи лијека, потражи мир и заборав. Смирила се Милица Ерцег у Сурчину, али остао немир вјечити