arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

03.08.2025

Кроз Травник, Нијемци су прошли 14. априла 1941. године, а убрзо затим власт успостављају усташе и заводе терор. Настаде истребљење Срба, Јевреја и Рома. Систем Геноцида је био озакоњен, те су одређене Смрике код Пуцарева ( данашњег Новог Травника ) за главно усташко губилиште. А када није било мјеста у Смрикама онда су логораши, одведени у Госпић, Јадовно, Паг и друге логоре, тадашње НДХ.Усташе тако започињу убиства, како у Травнику тако и у околним селима, Турбе, Голеш, Бијело Буће, Корићани, Комар, Вакуф, Долац, Караула, Дубравице, Витовље.Прво одводе, угледније Србе и Јевреје, докторе, свештенике, адвокате, чиновнике. Најозлоглашенији од свих усташа био је Виктор Гутић који је и у Санском Мосту изводио

Ако заборавим тебе Јадовно, нека ме заборави десница моја.

01.07.2025

Не постоји овоземаљска заповијест, нити закон који може да нас одвоји од завјета који смо дужни да испунимо према нашим претцима. Да њихова жртва не остане заборављена, остаје дужност нама и нашој дјеци, јер какав им примјер дамо у односу према претходницима својим, тако ће се односити и према нама наши насљедници, ма како окончали свој овоземаљски пут. Ако заборавимо на страх и пригрлимо љубав, онда ћемо без бојазни корачати напред и испуњавати задаћу, и љубав према њима ће нас охрабривати да не клонемо док задаћу не испунимо. Љубављу и незаборавом покидаћемо печате тајни и скривених злодјела са гробова њихових, а правда васкрснути мора. Истина и правда надвладаће лаж и

ДУШАН БАСТАШИЋ: СРБИ СЕ И САМИ ОДРИЧУ СВОЈИХ ЖРТАВА

26.05.2025

Кроз вијекове, наша српска земља свједочи о неизмјерној жртви и постојаности. Сваки камен, свака ријека, свако дрво, прожети су успоменом на оне који су своје животе уткали у слободу и част. Од сјаја Косова до муке Јадовна, од суза Јасеновца до патње Крајине – историја нашег народа је исписана крвљу и поносом. Заборав је наш највећи непријатељ! Допустити да изблиједе сјећања на невине жртве, на јунаке и мученике, значи поново их убити. Сјећање није само опомена, већ и завјет – завјет да ћемо чувати оно за шта су они пали: нашу вјеру православну, наш језик, нашу ћирилицу и наш идентитет. Један од малобројних српских витезова, један од бораца против заборава

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

04.02.2025

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12.01.2025

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Зорица Ђоковић: Писмо деди

31.12.2024

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно ­ нема. Стање ствари ­тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом

26.06.2024

Поводом годишњице мученичке смрти епископа горњокарловачког Саве, удружење „Јадовно 1941.” је на месту његовог страдања поставило часни крст изнад Брушана, подно Велебита. Све почело у недељу, на Духове, 19. јуна 2016. године у Молу, у Цркви Светог Саве, када је, после свете литургије, освештан крст који ће ходочасници изнети до Катине јаме, изнад Брушана, подно Велебита. Не, није тада, већ је све почело у Молу, када се јула 1884. године у породици Трлајић родило мушко дете коме су наденули име Светозар. Дете је расло, Светозар је постао младић, завршио богословију у Сремским Карловцима, па онда Правни факултет Универзитета у Београду. Одлучио се, међутим, да служи Богу, не праву, и постао

Српски Велебит

10.06.2024

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Лико, колијевко и гробнице моја – ЗАШТО?

01.06.2024

Мојим Кнежевићима, Милану, Антонији, Сари, Данилу, Николи – Драгији, Максиму, Ђури, Јови, Милици и мом Јови, а без Анђелије ништа. Још је у мом сјећању жива њена свилена коса која јој је падала на благо и смирено лице и тај дан када сам затекла своју бакицу (моју прабаку) враћајући се из школе, како сједи за нашим кухињским столом и дамски пућка цигарету за тек скуваном кафом. Бако, рекла сам јој, па шта је то, ти не пушиш. Само се насмијешила, проговарала није и пућкала је и даље. Као да је у мом сјећању постојао некакав фотоапарат који је то тог тренутка забиљежио и та слика вјероватно никада неће нестати из

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

30.04.2024

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. “оћерали наше”. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад “оћераних” жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: “Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале

Душан Басташић – И Слана је Јадовно

13.08.2023

На подручjе некадашњег усташког логора Слана сам први пут дошао 2006. Као и тада 1941, и онда jе на Слани пржило сунце. Рекао би наш народ “гори земља”. Овдjе нема земље, Слана jе сами камен. Једини живот коjи се ту одржава jе биљка зелених назубљених листова отровног садржаjа. English Камен на Слани jе оштрих ивица. По њему jе и обувеном тешко ходати. Још увиjек су видљиви остаци камених усташких настамби и стражарских грудобрана. Заточеници су у тешко замисливим условима голим рукама каменом у камену градили те обjекте и цесту коjа води „од никуда никуд“, а коjа се jош увиjек добро види. Ноћу су се смрзавали под импровизованим надстрешницама. Прочитао сам

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате

01.08.2023

Кроз Травник, Нијемци су прошли 14. априла 1941. године, а убрзо затим власт успостављају усташе и заводе терор. Настаде истребљење Срба, Јевреја и Рома. Систем Геноцида је био озакоњен, те су одређене Смрике код Пуцарева ( данашњег Новог Травника ) за главно усташко губилиште. А када није било мјеста у Смрикама онда су логораши, одведени у Госпић, Јадовно, Паг и друге логоре, тадашње НДХ.Усташе тако започињу убиства, како у Травнику тако и у околним селима, Турбе, Голеш, Бијело Буће, Корићани, Комар, Вакуф, Долац, Караула, Дубравице, Витовље.Прво одводе, угледније Србе и Јевреје, докторе, свештенике, адвокате, чиновнике. Најозлоглашенији од свих усташа био је Виктор Гутић који је и у Санском Мосту изводио

Лико, колијевко и гробнице моја – ЗАШТО?

01.06.2023

Мојим Кнежевићима, Милану, Антонији, Сари, Данилу, Николи – Драгији, Максиму, Ђури, Јови, Милици и мом Јови, а без Анђелије ништа. Још је у мом сјећању жива њена свилена коса која јој је падала на благо и смирено лице и тај дан када сам затекла своју бакицу (моју прабаку) враћајући се из школе, како сједи за нашим кухињским столом и дамски пућка цигарету за тек скуваном кафом. Бако, рекла сам јој, па шта је то, ти не пушиш. Само се насмијешила, проговарала није и пућкала је и даље. Као да је у мом сјећању постојао некакав фотоапарат који је то тог тренутка забиљежио и та слика вјероватно никада неће нестати из

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

02.02.2023

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Саво Марић, Јованов, рођен 1906. године

Јован С. Марић – Умјесто почетка родослова

18.01.2023

Зар је могуће живјети, дјелати или битисати, а не поставити себи и другима питање о настајању, корјенима, брду, небу, ливади, кући или зденцу? И како је могуће да се оде на починак и утоне у снове, а да се не сазна истина вертикале и хоризонтале о себи и својима? Колико год сам се трудио да сазнам о мојим корјенима, поријеклу и настанку првих Марића, обилазећи архиве и музеје, читајући књиге, публикације, фељтоне и слушајући бројне разговоре старијих, све сам сигурнији у увјерењу да је моја баба, по надимку Павлуша-звала се Цвијета Павловић (удато Марић) најјачи ослонац и поуздање, које ми је омогућило да бар отпочнем овај родослов, без много изгледа

Милан Басташић: Усташки терор не сме у заборав

29.09.2022

Покојни Милан Басташић био је jедини преживели од 77 српских дечака са Билогоре у “Јасеновцу”. Шаранова jама код Јадовна и jасеновачки ужаси оставили ране коjе вапе за истином. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 19. фебруара 2016. године. Са неколико приjатеља коjи су здравице залили добром капљицом и уз двадесетак пристиглих честитки са наjбољим жељама, Милан Басташић jе недавно “начео” 85. годину. За осам и по децениjа, у његовоj “књизи живота”, исписане су многоброjне странице. Већином оне наjлепше, посвећене животним радостима и успесима. Ипак, негде на њеним првим странама, живот jе показао и своjу нељудску, зверску, безумну страну, оставивши тешке, дубоке трагове усташке каме

Болан траг у историји коју не смемо заборавити

23.09.2022

СУГРАЂАНИ НИСУ ИМУНИ НА ПАТЊЕ НАШЕГ НАРОДА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ Пише: Александра Илијев Значајнa тема окупила је у Културном центру представнике старијих и млађих генерација. Говорило се о догађајима и геноциду у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске (НДХ). Судећи по броју попуњених места намењених посетиоцима, дошло је неочекивано више људи него што је било у плану. То потврђује колико је ова проблематика и дан – данас битна. Рат је однео  много живота и променио свет из корена, али негде успут изгубиле су се тешке приче страдања нашег народа у логорима. Учесници трибине покушали су да објасне зашто је до ових ствари уопште дошло и колико је

На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом

19.06.2022

Поводом годишњице мученичке смрти епископа горњокарловачког Саве, удружење „Јадовно 1941” је на месту његовог страдања поставило часни крст изнад Брушана, подно Велебита Све почело у недељу, на Духове, 19. јуна 2016. године у Молу, у Цркви Светог Саве, када је, после свете литургије, освештан крст који ће ходочасници изнети до Катине јаме, изнад Брушана, подно Велебита. Не, није тада, већ је све почело у Молу, када се јула 1884. године у породици Трлајић родило мушко дете коме су наденули име Светозар. Дете је расло, Светозар је постао младић, завршио богословију у Сремским Карловцима, па онда Правни факултет Универзитета у Београду. Одлучио се, међутим, да служи Богу, не праву, и постао

Српски Велебит

15.06.2022

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Созерцање (2)

26.10.2021

Читанка српског страдања од усташа је тешко штиво. Ужасни покољи, стравични, монструозни злочини, демонски карактери џелата… Пише: Зорица Ђоковић Ондашњи крици и плач понекад надјачају садашњу свакодневну градску буку. Слике насилног умирања промичу пред очима умјесто зграда и пролазника. Треба то носити. Као и низ питања која извиру из тога, питања без одговора. Треба све то носити кроз дан и даље кроз живот. Тешка литература коју је немогуће свакодневно читати. Календар је препун датума када умирање за Србе није било свакодневни, уобичајени одлазак достојан човјека на крају свог земног живота. Спознали су непојмљиво тешку, мученичку смрт, којом су прешли преко, оставивши своје крвнике и нас, потомке, на овој страни. Између

Зорица Ђоковић: На капији Раја

17.04.2021

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Мајсторовић Миливој: Моје сјећање

17.11.2020

Рођен сам 12.07.1934. године у Горњем Чардаку коjи jе око 5 km удаљен од Млиништа. Крећући се некадашњом пругом узаног колосjека правцем Млиниште – Чардак – Јаjце, постоjала jе скретница коjа jе одваjала колосjек за Горњи Чардак, док се до Чардака од скретнице продужавало jош приближно 5 км. Гледаjући на географскоj карти  мjеста Чардак и Горњи Чардак стоjе jедан наспрам другога на међусобноj удаљености око 3 km ваздушне линиjе. Скретницу jе послуживао скретничар Мато; имао jе од кољена дрвену ногу, што се супростављало жељезничким прописима (вjероватно jе био ратни ветеран). Само мjесто jе било пусто, удаљено од других насеља, а комшиjе су му биле дивље звиjери – медвjеди и вукови.

Зорица Ђоковић: Писмо деди

11.06.2020

Тебе су ми узели, те звијери у црним униформама, и ова сјећања која сада измишљам, сјећања која немам. И Господа су тако, деда, убили. И Њега. Пише: Зорица Ђоковић Драги деда, Жалила сам од најранијег дјетињства што те нисам познавала. Отели су те од мене и од живота лажима и преваром, и ниси дочекао да видиш одраслу ни сву своју дјецу, а камоли мене, најмлађу од твоје унучади. Болно је било одрастати без тебе кога једноставно ­ нема. Стање ствари ­тебе нема, немам деду. О теби се не говори, јер тебе су позвали и ти си отишао, невин и наиван, у страдање и смрт. Смрт су донијели фашисти. Усташе. Изворно зло у људском облику, сазнала

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

30.04.2020

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. “оћерали наше”. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад “оћераних” жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: “Управо у ово доба дана 26. априла 1941. године, упале су усташе у

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

13.04.2020

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст”. А ударио је. Крст. На Крст. Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала

Пријавите се
на наш билтен

Jadovno-logo-bijeli 1

Удружење

Комплекс Јадовно

ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ

Запратите нас на друштвеним мрежама:

Пратите нашу аналитику: