Српска села у Лици, након последњег рата, углавном су опустела. У многима се више ни један дим из димњака, у ове јесење дане, не сигнализира живот, док је у другима становника толико да се лако могу избројати прстима. Прича о Петру Шијану из села Прљево једна је од многих о пустим личким селима. Ни грачачко село Прљево није заобишла судба изумирања. У њему, већ последњих осамнаест година, само Петар Шијан трајно настоји одржати тај пламен живота. Неки су долазили и одлазили, неки умирали, неки само повремено ту боравили, док Петар стојички успева опстати, борећи се са болешћу, самоћом, дивљим зверима и личким зимама. Прљево је личко село које административно припада општини Грачац

Србима који су за време рата избегли из Госпића стигло обавештење којим их власти уцењују. Ако одбију, општина ће продати плац да намири трошак Удружење Госпићана “Никола Тесла” послало је преко посланика Миодрага Линте петицију шефу српске дипломатије Ивици Дачићу, којом тражи помоћ и заштиту. Њих 150 добило је, а још толико очекује, обавештења из Госпића да морају или сами да уклоне шут од кућа које су им хрватске формације минирале и запалиле у периоду од 1991. до 1993. или да плате општини за те услуге 2.500 евра. У супротном, чека их судбина Радета Комленца из Кусоња, код Пакраца, коме су Хрвати срушили кућу, а онда узели плац да намире трошкове

Трећи фестивал ојкања, који је требало да буде одржан у суботу у Петрињи, отказан је јер се већина учесника није појавила страхујући за своју безбедност. Мада је реч о фестивалу који покушава да отргне од заборава карактеристичан музички израз због чега је и 2010. стављен на списак угрожене нематеријалне светске баштине Унеско, од 13 најављених учесника, чак 12 је отказало долазак плашећи се провокација и инцидената зато што су тог истог дана хрватски бранитељи организовали свечано постављање спомен-плоче Фрањи Туђману “поводом” 27 година од када је посетио овај град. Постављању спомен-плоче присуствовао је и Томо Медвед, министар хрватских ратних ветерана, а Миодраг Демо, изасланик загребачког градоначелника Милана Бандића је одао

У Петрињи сви против фестивала ојкања. Страх натерао певачке групе да откажу учешће. У Петрињи је данас на градском тргу откривена спомен плоча покојном хрватском председнику Фрањи Туђману. Изасланик загребачког градоначелника Милана Бандића на откривању спомен-плоче првом хрватском председнику Фрањи Туђману у Петрињи похвалио је бранитеље што су спречили фестивал ојкања, који је данас требало да буде одржан у том граду. – Хвала им што нису допустили да се баш на овај дан, када је 1991. у Петрињи боравио Туђман, организује некакав фестивал ојкања. На данашњи дан су четници напали и Вуковар, а ми смо ту требали да имамо некакво српско весеље – рекао је Миодраг Демо, председник Одбора за

Хрватску потреса нови скандал у чијем центру су се нашле — ојкаче! То да ратни ветерани Петриње траже да се забрани наредни, 3. Фестивал ојкања, који се већ традиционално одржава крајем августа у њиховом граду, не би било чудно, да тај специфични музички израз управо Хрватска није ставила на Унескову листу угрожене нематеријалне баштине. Координација удружења ратних ветерана Петриње успротивила се, наиме, одржавању Фестивала ојкача, зато што ту манифестацију организује Српско културно друштво „Просвјета“. И иначе, српско-хрватска дебата по разним питањима није окончана ни када је реч о „власништву“ над тим начином певања. Хрватска је 2010. године успела да га стави на листу Унеска, а књижевник Ненад Грујичић, Крајишник који живи у Панчеву, аутор Антологије крајишких ојкача, указао је, у истоименом есеју, да

Крижаново Брдо, Перушић, 20. jула 1941. године усташе убиле 42 Србина. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. јула 2014. године. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.   Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/51/492-995,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска.  

МЕДАК – Тишину села подно Велебита, уочи великог православног празника Ивањдана, пресјекло је хушкање локалних личких портала о наводном четниковању у Госпићу. ‘Страх’ који се раширио по личким порталима потекао је ни мање ни више него од народног збора који се снагом своје традиције успио издићи изнад старачке самоће и пустоши Метка и околних села.  Сваке године пуста села око Госпића – Дивосело, Читлук, Почитељ и Медак, угошћују људе добре воље у црквеном дворишту св. Јована Крститеља. Чест гост Ивањдана у Метку је и београдско Културно-умјетничко друштво ‘Крајина’ које води њихов земљак Милорад Загорац. КУД изводи изворне крајишке пјесме, познатије као ојкаче, иначе под заштитом УНЕСЦО-а. Међутим, ове године је морало

КОЛИКО НАС ЈЕ, КАО ДА СМО У ЗАВИЧАЈУ Овим ријечима, сјетним гласом, на почетку вечери, присутнима се обратио Дане Сурла, један од чланова Иницијативног одбора који је припремио овај скуп. „Није ми намјера говорити шта је све иза нас остало у нашим селима и Грачацу, али свакако охрабрује чињеница, да смо у ових 23 године избјеглиштва, много тога успјели изградити. Првенствено, својим жуљевитим рукама, мобама, свакодневним одрицањима. Не бирајући посао, дошли смо до тога да већина нас поново има кров над главом и кућни број на новим домовима. Доказ је то, прије свега, нашег рада, упорности, истрајности и жилавости“, истакао је Сурла, поздрављајући готово двије стотине присутних земљака. Након Сурле,

Јама Шкрамница, Кутарево, на врху шуме Шкрамница, недалеко Бриња. Усташе су 25. jуна 1941. године сjекирама и ножевима усмртиле и бациле у исту 16 Срба, међу коjима и свештеника Скендџића и судског званичника Раду Раjчевића. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 24. јуна 2015. године. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.   Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/51/420-441,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска. 

Сврачково Село, Подлапача. Усташе заклале и спалиле 18. jуна 1944. 41 Србина: жене, мушкарце и дjецу Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. јуна 2015. године. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005.   Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: +387/51/420-441,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска. 

Бракусова Драга jе заселак коjи се налази између Залужнице и Врховина, недалеко од Оточца у Лици. Усташе су 16. jуна 1944. године, окупили становништво Бракусове Драге и утjерали их у кућу Бранка Бракуса Ђиде због како су рекли пописивања. Митраљески рафали косили су све по кући, да би jе усташе послиjе запалиле. Мjесто гдjе су сахрањени посмртни остаци жртава ниjе обиљежено до данас, а злочин су извршиле усташе из сусjедних села. Неколико људи jе игром случаjа успjело преживjети оваj масакр међу коjима и Стево Геце Бракус чиjе jе свjедочанство обjављено у књизи Ђуре Затезала „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД  Просвjета, Загреб 2005., на стр. 284-286.(У

Пoрoдицa из Зaлужницe крaj Врхoвинa oстaлa je бeз имaњa и oсjeћaja сигурнoсти: Пoврaтникe Maру и Душaнa Нoвaкoвићa пoсeбнo тишти тo штo пoдмeтaчи пoжaрa нa њихoвoм имaњу joш нису прoнaђeни. Нeпoзнaти су и њихoви мoтиви ткaкo су им зaпaљeнe штaлa и кућa у Зaлужници крaj Врхoвинa и тo дoк су били у Србиjи, у пoсjeту дjeци, у живoту Душaнa и Maрe Нoвaкoвић вишe ништa ниje истo. Oсим штo у својој кући вишe нe мoгу ни прeспaвaти, jeдни oд риjeтких пoврaтникa у Хрвaтску у пoсљeдњих нeкoликo гoдинa нe криjу кoликo су престрашени и кaкaв сe нeмир усeлиo у њих, унaтoч тoмe штo нa прву oстaвљajу дojaм хрaбрoсти и oдвaжнoсти. Нaкoн oбaвљeнoг увиђаја, пoлициja и вjeштaци из

Од некада живописног села подно Велебита данас – тек трагови. На жалост, и Медак дијели исту судбину као и већина личких насеља. Становника је све мање из године у годину, збори мјештанин Божидар Травица присјећајући се како се овдје живјело некад. „Некада се живјело добро и лијепо. И данас се живи добро и лијепо, само нема људи.  Ту смо и живимо. Прије се живјело боље јер смо се имали с ким играти и свађати, расти и одрастати. А данас, данас нема ко расти и одрастати. Младих нема, а ми овако младићи од шездесет и седамдесет, одржавамо живот и одржавамо Медак. И одржаћемо га.” Овдје  дјетињства није било, понавља чика Божо.