Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjеш ли ме, земљо? Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи.. На твоjоj земљи су живели и у твоjоj земљи су сахрањивани сви моjи преци вековима… нису те оставили, а jа стигох после четири децениjе – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаjе ли ме земља и душе моjих наjближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном jутру, коме да завапим?  Божиjа jе воља, прихватам jе, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла…  Дошла сам ти, Лико, стоjим на дедовини. Препознаjес ли ме, земљо?

Трећи јули 1941. освануо је као и прва два, лијеп, сунчан и веома погодан за пољске радове. То мало мушкараца, жена и дјеце што је било око кућа будно је мотрило и радило. Радила је и моба копача кукуруза код Саве Медића у Жегару, група од 12 дјевојака и момака. Код Васе Петровића група, од 10 копача и Милоша Медића, моба од 9 дјевојака и момака. У јутарњим сатима по Бубњу су крстариле усташке извиднице. Биле су то усташе из сусједних мјеста. Циљ им је био да збуне народ. Код Јоце Медића Стојина дошао је Суљо Пеливановић, син Рамин, одјевен у цивилну одјећу. Усташку одјећу носио је у торби. Суљо