У Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, у организацији Србског сабрања “Баштионик”, одржано је добротворно вече за помоћ народним кухињама на Косову, у оквиру којег је промовисана књига “Сви моји путеви воде ка Србији”, француског аутора Арноа Гујона и приказан филм “Кад би хљеба било више”, аутора Мире Лолић Мочевић. Предсједник Србског сабрања “Баштионик” Предраг Адамовић рекао је да се овакве акције за помоћ Србима на Косову организују већ 10 година и да је одзив грађана увијек био изнад очекивања, те да је хуманитарни број 1412, отворен за ову намјену, до 18. априла позван 30.000 пута. “За добро увијек има снаге, ако има воље”, рекао је Адамовић. Предсједник невладине организације

У оквиру акције “Кад би хљеба било више”, данас ће у Народном позоришту Републике Српске у Бањалуци, бити одржано добротворно вече за помоћ народним кухињама на Косову и Метохији. Хуманитарно вече под називом “Саборно за Косово и Метохију” организује Србско Сабрање “Баштионик”. До краја априла у функцији је хуманитарни број 1412 чијим позивом помажете рад народних кухиња на Космету. Добротворно вече, у организацији Србског сабрања “Баштионик”, биће одржано у оквиру акције помоћи Србима са Космета “Кад би хљеба било више”. У оквиру добротворне вечери биће промовисана и књига “Сви моји путеви воде ка Србији”, чији је аутор Арно Гујон, предсједник организације “Солидарност за Косово”. Радио-телевизија Републике Српске, која је генерални покровитељ

Наоружани чланови Албанске народне армије (АНА) у рејону Косовске Митровице позвали су на мобилизацију своје борце, пренео је албански портал Veriu.info. На снимку објављеном на овом албанском порталу, који преноси српски портал “Коссев”, борци су позвани на борбу и давање заклетве. Мобилизација – Позивам борце да се спреме за додатну борбу за заштиту наших националних интереса јер паралелне структуре на северу Косовске Митровице муче аутохтоне Албанце, док наши бивши сарадници који су данас на власти на Косову похлепно пуне своје џепове парама. С друге стране, то не објашњава споразум о Заједници српских општина. Паралелне структуре које и данас постоје у Митровици муче аутохтоне Албанце и не допуштају им да се

Нема сврхе пријављивати напад полицији јер никад до сада нису нашли починиоце. Данијела Јовановић: Моје ћерке још не могу да се опораве ПРОВОКАЦИЈЕ Албанаца који путем пролазе кроз наше село постали су део свакодневице. Али после најновијег напада на сестре Александру (12) и Анђелију (14) Јовановић, додатно страхујемо за сву своју децу. Овако мештани Преоца, српског села надомак Грачанице, описују шта им се тренутно догађа. Узнемирени због инцидента од пре неколико дана, када су Албанци аутомобилом пресрели две малолетне девојчице, при чему су једну од њих и ударили, мештани Преоца наводе да нису безбедни и да нема ко да их заштити. – Иако моје ћерке још не могу да се

Испред куће породице Лазић у Липљану, бачена је ручна бомба и остављене су пријетеће поруке, јавио је РТС Бомба кинеске производње није експлодирала, а полиција је уклонила неексплодирану направу. Испред улаза породичне куће предсједника Привременог органа општине Липљан Златка Лазића у Липљану бачена је експлозивна направа. Претећа порука исписана на српском језику Лазићима је остављена на помоћном објекту у дворишту. Полиција је изашла на лице мјеста и извршила увиђај. Породица Златка Лазића веома је узнемирена, јер ово није први пут да се на њих врши притисак застрашивања као и на друге општинске функционере. У новембру прошле године Лазићима је запаљен помоћни објекат. Недавно су запаљени аутомобили директору Регионалне болнице у

Подно Проклетија до рата је у самом граду било више од 18.000 Срба и Црногорац који су побегли због албанског терора Пећ– У рано јутро, док је још дувао ноћник са снежних Проклетија, стижемо у Пећ, некада српскоцрногорско срце Метохије. Сада је то град под својеврсним катанцем за једанаест Срба, колико их самује у Патријаршији, у Цркви Светог Јована, у Улици српској и горе на периферији, код Института за пољопривреду. Уздигле се Проклетије, хукти плаховита и хладна Бистрица, надошла озго из Руговске клисуре. Сунце изгрејало, реже, као све у варљивом марту. Откључава се капија Цркве Светог Јована, до темеља порушене и спаљене у марту 2004, кад је горело Косово. Плануло

КОСОВСКА КАМЕНИЦА – Тројица средовечних Албанаца су у ноћи између суботе и недеље напала кућу породице Станојевић у селу Беривојце, општина Косовска Каменица. До инцидента је дошло када је домаћин Негован Станојевић пратио госте које је имао на породичној свечаности. “Напали су ме гости албанске кафане која се налази преко пута моје куће, када сам дошао да их замолим да помере своја возила која су неовлашћено паркирали на моју капију”, каже Негован Станојевић за РТВ Пулс из Шилова. Том приликом, поред Негована, лакше телесне повреде добила је и његова супруга Нада која је покушала да га заштити. Према рецима укућана, Станојевићи су успели да уђу у двориште и затворе врата,

Аутобус који је превозио Србе на линији Гораждевац – Београд каменовала је данас група млађих лица у албанском селу Падалиште у општини Србица, рекао је Срни предсједник Привременог вијећа општине Пећ Милош Димитријевић. “Повређених није било, али је причињена материјална штета на аутобусу”, рекао је Димитријевић. Он је навео да ово није први пут да буде каменован аутобус са Србима и то углавном на дионици пута у близини села Рудник и Падалиште у општини Србица. “Каменовање аутобуса пријављено је полицији која је извршила увиђај и покренула истрагу”, додао је Димитријевић.   Радио Телевизија Републике Српске  

КОСОВСКИ МУЧЕНИК Шиптарски терористи набили га на колац 1. маја 1985. Истина скривана 15 година. „Глас“ први објављује целовит „филм догађања“ о Ђорђу Мартиновићу, кад је постао познат светској јавности, прва информација објављена је 4. маја 1985. године, у „Политици“. Гласила је: „Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи“. Та вест пукла је као гром из ведра неба у тада узаврелој косовској и југословенској стварности. Данас може слободно да се каже, она је била иницијална каписла за многа потоња збивања на Космету и у Југославији па, на неки начин, и

У недељу, 20. марта 2016. године, у биоскопу „Metropol Kino“ у Инзбруку успешно је у организацији Српске православне омладине Инзбрук – СПОЈИ одржана Аустријска премијера документарног филма „Ви идите, ја нећу!“ чији је редитељ Хаџи-Александар Ђуровић. Аустријска премијера документарца „Ви идите, ја нећу!“ организована је поводом 12-годишњице мартовског погрома на Косову и Метохији који се догодио 2004. године, са циљем не да се ми као српски народ поново стављамо у улогу жртве, већ да гостима вечери прикажемо једно ново сведочење о страдању српског народа на Космету и да се сетимо свих невиних страдалих у погрому, али и да се кроз приход од продаје карата и добровољне донације помогне пројекат куповине

Аргументима се не може бранити теза да је масовни напад на Србе, њихову имовину и светиње спонтани догађај Историја српског народа на Косову и Метохији јесте историја храбрости, витештва и духовности, али и историја патње и сеоба. У контексту српско-албанских односа и демографског баланса на том делу наше територије најдраматичнији је био 20. век, у којем су Срби, насилном променом етничке структуре, од народа који је почетком тог века чинио готово половину становништва, сведени на историјски минимум. Ако погледамо даље у историју, ситуација изгледа још трагичније. У турском дефтеру из 1485. године, у нахијама које чине данашње Косово и Метохију, словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских, док

У београдској Цркви Светог Марка служен је парастос жртвама албанског погрома над Србима који се догодио на Косову и Метохији 17. марта 2004. године. Парастос, који су служили свештеници Цркве Светог Марка, организовало је Удружење Срба са Косова и Метохије. Потпредсједник Удружења Драгослав Лазић рекао је да се парастосом одаје пошта страдалим и протјераним Србима са Космета, те подсјећа на чињеницу да страни моћници и власти у Приштини и даље настоје да дешавања из 2004. године гурну у заборав. “На овај начин желимо да подсетимо демократски свијет да се 17. марта 2004. године у срцу Европе десило етнички мотивисано насиље које је имало за циљ да са Косова и Метохије

Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Ако белосветским моћницима сузе навиру само због сузавца у косовској скупштини, наша дужност је да се, бар на овај тужни дан, огрејемо око свећа Томислава Баљошевића из Ораховца и његовог сина Сашу убили су два пута. Прво су их терористи ОВК у лето 1998. отели и масакрирали, а пре неки дан њихове „комшије“ Албанци пуцали су им у корене – до темеља су спалили њихову породичну кућу. Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Онај седамнаести 2004. памтиће по злу док год дишу. Штипа их дим са разбуктаних кровова,

Имање Бранке Милосављевић (81) из косметског села Гојбуља одолева провокацијама обесних комшија. По сваку цену хоће да отму минералну воду са њене дедовине. Нe желим да продам имање и зато Албанци више не бирају средства како би ме заплашили и приморали да одем одавде. Синови ме зову да идем код њих, али ја желим да останем овде, на свом кућном прагу. Овим речима дочекује нас Бранка Милосављевић (81), у дворишту породичне куће у косметском селу Гојбуља, општина Вучитрн. Ова храбра жена већ дуго смета Албанцима, али не жели да напусти свој посед, ког, по речима председника месног одбора овог села Братислава Костића, желе да се докопају Албанци због географског положаја,

Златибора Трајковића, супруга Радмиле Трајковић, 17. марта 2004. Албанци спалили у Косову Пољу. У дводневном насиљу порушено и запаљено више од 800 српских кућа, девет школа, 35 цркава и манастира, међу којима и 18 споменика културе ТОГ проклетог 17. марта као да је неко зло лебдело у ваздуху. Ми Срби који смо остали у Косову Пољу, нажалост, нисмо ни слутили колико ће тај дан бити кобан за све, а поготову за моју породицу. Овим речима Радмила Трајковић (70), чијег су супруга Златибора (62) Албанци спалили у Косову Пољу, почиње причу о догађају који, како каже, неће моћи да заборави све док је жива. О догађају о којем размишља сваког дана,

Са списка несталих у последњих више од деценије и по нико није нађен жив, док су пронађени земни остаци 363 жртве српске националности, који су предати породицама Породице 540 несталих Срба на Косову и Метохији пуних 16 година не знају шта се десило са њиховим ближњима, а исто толико траје и њихова потрага за несталим родитељима, децом, браћом, сестрама… – И даље трагамо за нашим најмилијима, али резултати су веома слаби. Њихове судбине не можемо сазнати без учешћа међународне мисије и албанских институција, али иако смо више пута разговарали са Еулексом, нико није био процесуиран нити је одговарао за злочине почињене крајем деведесетих година – каже за „Политику” Верица Томановић,