Непредвиђена догађања испред колодворске зграде отела су се контроли. Заустави их заповједнички глас Хрватског полицајца. Строгим, крештавим гласом нареди Циганима: Стани, прекини! Пише: Никола Кобац Оркестар умукну. Тек што се тишина смири, по протоколу, на ред дођоше “свети оци”. У њиховој дугодишњој служби Богу и Папи – започеше своју Прву мису за живе? Одзвањају ријечи, нестају и губе се преко пруге, тамо према Дворани Лисински и насељу Трње: “Покој вјечни даруј им Господине, и свијетлост вјечна свијетлила им. Путовали у миру! Амен!” Са друге стране “свечаног” платоа, између Првог и Другог перона, са  стране која је заклонила “почасну композицију”, на поду, са бијелим штапом у руци, у подераној партизанској униформи,

Стигосмо на претпосљедњу станицу! Вријеме је заустављено. На свјеже асфалтираном перону одзвања бат корака прошлости. Угланцане чизме прате увјежбани корак одавно усаглашене Хрватске политике. Пише: Никола Кобац Празнина притиска, путника мало, пролазника још мање. Раскош тек отишлог католичког Божића и новогодишње ноћи прекривен је многим тајнама. Спроводник влакова, држећи под мишком металну таблицу, наслоњен на сјену перонске расвјете, ишчекује долазак композиције. Ни мало није забринут. Уобичајен је то поступак за све доласке и одласке. Истина, начуо је да овај воз/влак има посебну тежину и дужину – свечан је. Најављује крај необичном догађају. Ходајући праволинијски напријед, па мало назад чека човјек да му се на видику (У)каже модерна локомотива (У)мивена старом

Ево ће проћи и четврти мјесец како сам била тамо, а написала нисам ниједну једину реченицу о томе о чему тако дуго ћутим и што пред крај мог животу живу хоће да ме поједе. Моје родно село Кордунски Љесковац, не постоји од првог дана августа 1995. Нема Кордунског Љесковца ни на једној географској карти. Гдје је моје село? Живјели су у њему Ћаћићи, Девићи, Гојићи, Дакићи, Смиљанићи, Ковачевићи, Кларићи… Године 1857. Кордунски Љесковац је имао 1.514 становника. У Слуњу сам 2008. подигла своју домовницу. С хрватском путовницом сам лакше могла отићи у Америку да видим тешко болесног сина. Након података гдје и када сам рођена, слиједи оно с пребивалиштем (држава,

Добро вече Крајишници, добро вече драги пријатељи, добро вече Бања Луко! Хвала вам што дођосте и  ово моје књижевно вече уљепшасте. Свима хвала, посебно хвала Теби професоре Светозаре Ливада и Теби професорице Драгице Шпановић – Ливада, прво за написани Предговор моје и наше књиге, а онда за ријечи охрабрења – “пиши када те је Бог подарио”. Нашли сте снаге да у годинама које носите и са теретом којим се борите – будете међу нама. Да са нама подијелите радост рођења још једног, и најбољег свједока и друга свих времена – књиге. Књига (Х)ИСТОРИЈА ОСУШЕНЕ ЗБИЉЕ или ТРАЈАЊЕ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА не би свјетлост мрака или таму дана угледала и међу вас

Пише: Никола Кобац За коjи дан ће Хрватска бирати. Саборске заступнике, ови хрватску владу, хрватска влада хрватску политику, хрватска политика потврдити хрватске приjатеље, хрватски приjатељи ће изабрати хрватске неприjатеље… и тако редом, од како постоjи Хрватска коjа смиjе и може гласати, бирати и радовати се. Много година приjе, док jе Цар бирао демократиjа jе ћутала. Данас jе другачиjе: Док народ (демос) бира Предсjедник одлучуjе. Док jе Аустроугарска господарила, мобилисала и услове живота у Хрватскоj одређивала, Хрватска jе била велика само онда када jе требала на страни Царевине ратовати. Данас jе велика онолико колико успjешно велича “блиставу” побjеду и протjеривање своjих грађана српске националности те 1995. године. Истина jе да jе то