Постоје тако велики ужаси за које не желимо ни да знамо и којих не желимо да се сећамо јер откривају нешто ужасно о човеку. Разумљиво је да и сведоци ужаса и њихови наследници желе ужас да забораве па чак и негирају, а ако је заборав и негирање усклађено са одређеним идеолошким пројектом који га оправдава, све постаје много лакше. Посебно када тај идеолошки пројекат потомцима жели да укине свест да су уопште потомци, а ако и јесу они су то само по крвном, биолошком сродству, које је ваљда мање важно од вере у неку апстрактну идеју која нам обећава светлију будућност. Уверио сам се у неколико наврата како су потомци

У емисији НАУЧНИ СКУПОВИ, можете слушати излагања Милоша Јовановића и Иване Крстић „Међународноправни статус НДХ” с конференције „Правни поредак Независне Државе Хрватске” која је одржана 30. марта 2017. године на Правном факултету у Београду. Милош Јовановић и Ивана Крстић сматрају да питање да ли је НДХ била држава са становишта међународног права, носи са собом извесне политичке и правне последице. Наиме, уколико се може сматрати државом, онда и активности предузете током њеног постојања повлаче много већи степен одговорности. С друге стране, уколико се покаже да је НДХ била само инструмент сила Осовине, у том случају главну одговорност за акте сноси окупатор. Аутори истичу да су дуго постојала два опречна мишљења

Да живот пише романе можда је већ помало отрцана фраза, али да је она и те како истинита потврђује и прича Слободана Ландупа из Вуковара чија породица је, као и већина српских породица, током Другог светског рата претрпела велико страдање. Пише: Славко Бубало О страдању Срба у Павелићевој НДХ потомци жртава су након рата углавном ћутали јер о томе, због политике помирења коју је прокламовала нова комунистичка власт, није било препоручљиво јавно говорити. Међутим, истина кад-тад нађе пут и начин да буде испричана, а време које је протекло човеку омогућава да о томе суди трезвено, без горчине или накупљене мржње. Слободан Ландуп данас је осамдесетогодишњи професор у пензији који своје