Rođen 1989. godine u Smedersvkoj Palanci, Nemanja Dević je osnovne i master studije završio na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je sada doktorand. Još kao maturant objavio je knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini, za šta je 2009. dobio nagradu „Dragiša Kašiković“. Autor studije „Istina pod ključem. Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu“ i, u koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem, „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“. Sada je pred nama njegova nova knjiga, „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu, Ljudi i događaji“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju. Ova knjiga je bila povod za razgovor s gospodinom Devićem. MIKROISTORIJA – UČITELjICA ŽIVOTA

Ljupki su nazivi ulica na Vračaru. I zvučni; dobrim delom vezani za naše romantične junake iz 19. stoleća i mesta tadašnjih buna i krvavih sudara, pa kao takvi nekako i bliži srcu od onih sa mog Novog Beograda… Već obična vožnja trolejbusom na ovom pravcu, i beleženje naziva stajališta, dovoljna su za radoznalog da otkrije čitav niz najsvetlijih likova – nažalost zagubljenih ili iščeznulih iz našeg pamćenja. Krenete od Studentskog trga i ulice Vase Čarapića (Zmaja od Avale, junački palog predvodeći juriš na Stambol kapiju – kod današnjeg Narodnog pozorišta, na dan oslobođenja Beograda 1806), pa preko Terazija i ulice Kralja Milana, uz Vojvode Dragomira (isto tako junački palog u

Malo je poznato da su u oktobru 1915, prilikom nastupanja kroz Šumadiju, nemački vojnici u selu Selevcu počinili masakr nad 93 civila, i to pretežno nad ženama. Izgovor je bio da su se i srpske žene borile protiv njihove vojske. General Galvic je u memoarima lakonski zapisao: “U velikom selu Selevcu 25. divizija imala je da izdrži dugotrajne ulične borbe oko kuća, u kojima su učestvovale naročito žene. Bio je to pravi gerilski rat. (…) Nije se moglo proći bez ubijanja”. List Neue Freie Presse preneo je tih dana komentar sa fronta u Srbniji, ocenjujući da su srpske žene drske i “da se ne boje smrti”. A 2. novembra, dehumanizujuči

Nikola Velimirović, potonji vladika Nikolaj, jedan od najumnijih i najvećih Srba u 20. veku, ali i uopšte u nacionalnoj istoriji, rodio se 4. januara 1881. godine. Čovek čije su oči pamtile vekove. Njegova životna priča je duga, sadržajna i složena. Ono što je, međutim, suštinski važno, jeste da je, danas među najuglednijim teološkim misliocima širom planete (i šire od pravoslavnog dela sveta) citirani, a u Otadžbini često neshvaćeni i osporavani, Sveti vladika Nikolaj bio primer onih za koje su hrišćanska duhovnost i borba za duhovni preporod, i nacionalna borba za oslobođenje i ujedinjenje – bili neodvojivi pojmovi. Sa srpskim četnicima je 1914. učestvovao u oslobođenju Zemuna. Sledeće godine, u trenucima

Uprošćeno, ali suštinski važno za razumevanje situacije u kojoj se nalazimo. Zarobljenim još u hladnoratovskoj podeli sveta, evroentuzijastima (iako ih je prema anketama sve manje i manje, kao da se taj nekada ledeni breg sada naglo topi) promiče suštinska poruka da u našem vremenu više ništa nije isto kao pre. Niti su više SAD ona sila-saveznica koja štiti interese malih naroda i njihovo pravo na samoopredeljenje iz vremena predsednikovanja Vudroa Vilsona, niti ona ”obećana zemlja” čijim su se slobodama i proizvodima meke moći divili naši roditelji rođeni i odrastali u komunističkoj Jugoslaviji (dok žvaću žvake i piju koka-kolu, kao u onim čuvenim scenama iz filma ”Tri karte za Holivud”). Naličje

Nije hučala Bistrica dok smo prelazili most što se nadvio nad njom. Nisam mnogo ni zagledao most ni velike njegove lukove, niti okolne zgrade načičkane duž reke u staroj čaršiji, dok sam se uskom ulicom uspinjao prema prizrenskoj bogosloviji. Više sam lovio poglede mladih Arnauta koji su u grupama prelazili preko mosta, stiskajući u ruci sve vreme svoju crnu šajkaču, koju sam prethodnih dana nosio na Kosovu. Kao što su razvaline civilizacije u Carigradu danas preplavljene mladim Turcima, tako u oči pada da je i u Prizrenu, nekadašnjem simbolu iste te civilizacije, carskom gradu – Dušanovom gradu, sve danas u arnautluku, silnom i živom – ima ih oko 180.000 spram

Momčilo i Spomenko su pripadali jednom narodu i jednom veku. I jednoj istoj epskoj vertikali. Odrastali su u različitim sredinama i različitim epohama, ali sa mnogo toga zajedničkog. Momčilo se rodio 1906. u Trbušnici kod Loznice. Nije čestito ni zakoračio u svet igre, mašte i dečije čarolije, kada je 1914. zagrmeo rat kakav svet nije video. Austrougarske snage prešle su Drinu i potisnuli srpsku vojsku, privremeno zauzimajući Mačvu. Čuvši za pokolje u susednim selima i predosetivši zlo, otac je poslao Momčila kod strica sa porukom da pripremi zapregu i nejač za zbeg. Pri povratku u selo, dečak je zatekao stravičan prizor. Njegove roditelje, sedmoro braće i sestara, zverski su na kućnom pragu

Piše: Nemanja Dević Prošle nedelje, nisam ni znao za to, moj prijatelj Slobo Gavrilović predložio me je za nagradu “Dragojlo Dudić” koju dodeljuje SUBNOR, organizacija koja neguje tradicije partizanskog pokreta. Žiri, sačinjen od neostrašćenih stručnjaka – ali nedvosmisleno naklonjenih pobednicima u građanskom ratu u Srbiji 1941-1945, doneo je jednoglasnu odluku da moja knjiga bude nagrađena ovim priznanjem. Bio bi to veliki iskorak za ovu organizaciju i doprinos nacionalnom pomirenju – jer to bi prvenstveno značilo da su odstupili od revolucionarne dogme. Kad ono međutim – sutradan je predsedništvo SUBNOR-a trebalo da verifikuje ovu odluku. I tu se pojavi predsednik organizacije, propisno pozdravi drugove sa “Smrt fašizmu”, oni mu odgovore sa

Piše: Nemanja Dević Danas sam našao vremena da malo prošetam selom. Đurđic je slava 14 familija poteklih od braće Kneževića-Karića u Kosovcu koji je i ime dobio da podseća potomke odakle su im se preci doselili u vreme tzv. Druge seobe Srba. Srećan sam što sam odavno mogao da izradim porodično stablo moje familije po majci i tako rekonstruišem sudbinu mojih predaka od prve polovine 18. veka naovamo. Bilo bi zanimljivo da danas čitamo pravu pravcatu bajku o njihovim životima – no kao glavni zaključak se nameće to da smo mi zaista potomci vitezova u opancima. I da smo svi doslovno izdanci tog novorođenog i osobenog plemstva 19. veka –