arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Маљ

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих  у  подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце,  јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и  птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели  и

Ђурђица Драгаш: Јежева кућица на Бранковом мосту

На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Кишовит… некако плачљив дан. Питам се какав је био онај 26. март пре тачно 41 годину када је један велики човек решио да оконча свој овоземаљски “мали” живот… Вероватно није падала киша јер, да јесте, можда не би изашао напоље, можда би стао, одустао, наставио да се бори. Можда је могло тако, ал’ није! Бранко је изашао, прошетао, попио кафу на тераси хотела Москва, отишао до моста имењака и бацио се. На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Еее људи, да ви само знате каква су то срца!!! Пуна

Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

Немогуће је остати нем… кад је упознаш… Пустим пољем расуло се небо .Сиви камен к сунцу погледао.Танка травка ветром заплакала.Гола грана тужбалицу запевала. Два голуба над јамом Корићкомукрстила крила.Животом се смрти осветила.Окно црно светлом обасјала. Херцеговина ме по срцу препозналаНа рану ми смиље привила.Небо ми брижна даровала. Херцеговина ме каменом заклела.Сестринским оком помиловала. Сурова и милна,Шкрта и благодатна.Земља сунца и суза.Стамена мајка широког скута. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Проф. др Светозар Ливада

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, један од најпознатијих српских научника у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, своједобно је објавио књигу “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)”, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду. Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Требињу

У Музеју Херцеговине у Требињу, у суботу 01. марта 2025. од 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову

Ђурђица Драгаш: Због истине, због незаборава и оних невиних душа које траже мир

Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.

Градоначелник са Удружењем „Јадовно 1941.“: Покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја за жртве Јадовна и Пага

Градоначелник Драшко Станивуковић разговарао је са др Душаном Басташићем, предсједником Удружења „Јадовно 1941.“ из Бање Луке, који посвећено чува сјећање на жртве Јадовна и Пага. Како је казао, овај састанак представља још један корак у настојању да не заборавимо страшне злочине почињене над нашим народом и да сачувамо истину за будуће генерације. -Прошле године Бања Лука је добила Улицу жртава Јадовна и Пага, а сада идемо корак даље – покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја, како бисмо достојно одали почаст свим недужно страдалим жртвама. Сваке године, 24. јуна, на дан страдања жртава Јадовна и Пага, одаваћемо им почаст и полагати вијенце, како бисмо сачували сјећање на њих и не дозволили да падну

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Ђурђица Драгаш: ТАМО

Тамо сам се родила, тамо ћу се родити опет. На Крушковачама,међ’ крошњама и травом,спавају очи њихове..Тамо су Јован и Деса.Тамо су Милан и Боса,Стеван и Милица,Богдан и Смиљана.Тамо су моји,Тамо су наши. Тамо сам умрлаи тамо сам се родила,њихова и наша.Израсла из мрака,ћерка ветра и сестра облака.Туга и радост рода мога. Тамо ме је тама прогутала икрвава земља прекрила.Тамо сам поново никла,као коприва крај кућнога прага. Тамо су ме затрли.Мене и наше,без трага и спомена,без гласа и сузе. Тамо сам занемела и проговорила.Тамо сам се родила,тамо ћу се родити опет. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Никола Милованчев, Фото : Јадовно

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње  бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

Ђурђица Драгаш: Јама

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране  милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце  чује.Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак,  јауке, невини

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Ђурђица Драгаш: НАШИ

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Ђурђица Драгаш: Робље

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Немања Девић: Био једном Дода командант..

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа.  Логор Крушчица!  Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин.  Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа.  Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата.  Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете.  Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји.  Унутрашњи зидови унакажени

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

Анте Земљар: Релативност познавања концлогора Слана на Пагу

У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва. Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године. Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено

Ђурђица Драгаш: КА МЕЋАВИ

Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати кући нашој,затвореној,угашеној. Нек’ отвори прозор к шуми,нека пусти јато птица.Нек’ полети ка мећави,бела,снежна,јамом небу обећана! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала