arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

Иии… шта кажете… где је дом? Па… тамо где су моје две мачке… у Лос Анђелесу! Овај завршни део интервјуа који је недавно емитован у знак сећања на преминулу глумицу Миру Фурлан, данима ме прогони! Постављам сама себи то питање и не знам одговор. Ваљда је то нормално кад преживиш оно што смо, на различит начин и у различитим околностима, али уз сличну “матрицу”, преживели ја, Мира и стотине хиљада избеглица из бивше Југославије. Где ми је дом?! Овде у Београду, где живим већ 30 година, у војвођанском селу где ми живе родитељи, сестра и њена деца, у селу у срцу Србије у које сам се заљубила или тамо далеко,

Ђурђица Драгаш: Удар “Олује” и усуд крајишких суза

Сви бију своје битке. Сви траже некога, жене се грозничаво распитују за мужеве, браћу, синове који су остали негде иза колоне, старци плачу за “благом” (тако је наш народ називао овце, краве, коње…) које нису стигли ни да пусте из штала и торова, деца се више не играју већ преплашено вире из претрпаних тракторских приколица. Експлозија ме буди из сна, оног најслађег, пред свитање. Убрзо се чује још једна, друга, трећа, а онда затишје… Устајемо, у полумраку се облачимо. Струје нема одавно. Тако је сваког лета пошто једини извор, хидроелектрана Обровац, нема довољно воде. Мама укључује радио на батерије, покушава да пронађе неку станицу. Чини се да ради узалудан посао

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

Гаравице су спомен подручје које се простире на 15 хектара површине. Налази се са обе стране магистралног пута Бихаћ – Загреб. У склопу спомен-парка налази се Хумачка главица, узвишење, у чијем су подножју три гробнице: Гаравице, Делибарице и Уљевите баре. Пише: Сандра Благић На Гаравицама су се до маја 1941. године налазили природни канали ријечице Клокот, који су за неколико мјесеци yсташе напунили лешевима Срба, Јевреја, Рома.Тачан број настрадалих никад није утврђен.Према британским изворима за само три мјесеца убијено је 14.500 цивила. Убијани су сваког дана, на сваком мјесту. Живи су спаљивани у црквама, кућама, шталама.Живи закопавани у усправном положају и посипани кречом. У Бихаћкој кули, коју нисам могла да

danijel_simic.jpg

Жртва Свепроваљеница

Приморан сам да поново скренем пажњу на јалову вјерску заједницу доконих историчара, запаћену унутар државног система Српске, а који у незнању или свјесно, дјелују против усвојене терминологије превода Светог писма по канону СПЦ, те тврде да се Холокауст на српском језику каже Жртва Свеспаљеница. Пише: Дани(ј)ел Симић Пошто су то крајње некреативни људи, ограниченог знања и још ограниченијег капацитета када је стваралаштво и авантура духа у питању, никако нијесам могао да се начудим откуд им такав, с изворником свезанији превод грчке ријечи „холокаустос“? То што тврде да је превод Даничићев, одбијао сам на очекивано незнање, али до те мјере нападно су избјегавали одговор гдје су чули баш облик „Жртва Свеспаљеница“,

Сандра Благић: Србско Сабрање Баштионик не заборавља свој народ!

Одувијек сам имала жељу отићи у Глину. 3апалити свијеће за наше мученике који постpадаше од комшијске каме. Одувијек имала жељу видјети мјесто гдје су на превару доведени и мучки поклани. Хтједох отићи у неко боље вријеме, у љето кад се класје повија и руди.Кад мирише зрело воће и поврће. Пише: Сандра Благић Ваљда да ублажим Покољ и ту свирепост љепшим сунчанијим даном.Али , Tо тако не бива! У Глину кренусмо доставити помоћ Србима који пострадаше од земљотреса. Xладни јануарски дан. Студен, магла и снијег. Онда блато, киша и сва силна порушена огњишта која су задњих децембарских и јануарских дана земљотреси скроз уништили. Док пролазимо кроз Глинске улице и село Мајске

Никола Милованчев: Рат у Хрватској почео у време СФРЈ, 1989. године

У стварности је већ крајем 1989. било јасно да следи покушај оружане сецесије и да ће Срби у Хрватској бити на удару. Када је почео рат и распад Југославије? Већина људи ће данас одговорити да је то било 1991. године. Оставимо сада по страни чињеницу да је распад Југославије припреман деценијама и да је неуспео покушај сецесије Хрватске планиран и за почетак 1972. У стварности је већ крајем 1989. било јасно да следи покушај оружане сецесије и да ће Срби у Хрватској бити на удару. Док су се многи интелектуалци, али и обични грађани, у Београду уљуљкивали у очекивању „демократских слобода“, многи Срби са друге стране Дрине, Саве и Дунава

“Kости” ударају до кости

Одавно ме неки уметнички садржај није толико продрмао и “дотакао” као серија “Kости”, која је недавно емитована на РТС-у. Нисам једина, свакако, пошто су “Kости” оставиле равнодушним само оне који их нису гледали. Пише: Ђурђица Драгаш Верујем, међутим, да су бројне реакције и похвале довољан разлог да је, “одложено”, на РТС Планети, погледају и они који су скептични према домаћим серијама и како кажу, из принципа их избегавају. Ја спадам у ону другу групу. Мени је, од кад знам за себе, термин од 20 часова резервисан за њих па признајем да гледам чак и репризе. Ипак, упркос мом стрпљењу и заиста доброј намери да одгледам све што се у том

Промоција књиге "Крст на крижу"

Пуста земља Банија..

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костаjница. Преостале Србе убиjа самоћа. Питомина рађа, гране се савиjаjу, али све пропада Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. јануар  2016. године. Кровои су цели, понегде и нови, али испод њих нема живота. Врата закључана, на подрумском улазу катанац, на гредама паучина. Ласте су отишле са људима и не враћаjу се, jер људи се нису вратили. Ласте се гнезде тамо где се чуjе људски глас. Исто jе са водом; ослабили потоци, многи извори усахли, Суња плића од глежња. Ако нема ко да jе троши, вода

Да се усправимо!

Године 1988. у листу ”Наш глас” објављиване су неиспричане приче – сећања савременика на године Првог светског рата у Шумадији и Поморављу. Милутин Младеновић, који је 1915, у години голготе српског народа, имао свега 10 година, сећао се сусрета са окупаторским војником. Немци су тих дана пробили одбрану на Дунаву, заузели Смедерево и ушли и у његово село. ”Мајка и ја смо побегли у Азању. Кад смо се враћали сусрели смо немачку војску која је ишла према Паланци. Један је војник одсекао парче хлеба, намазао нечим и пружио ми. Пажљиво сам гледао Немца. Био сам гладан. Кад је окренуо главу, бацио сам хлеб. Нисам хтео да једем због поноса”. Какав

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

Светозар Ливада у својој последњој књизи “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011”, наводи да први историјографски записи о насељавању Срба у северној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из 14 века, током владавине племена Шубићи “као најдуговечнијег властодржаца од 12 хрватских племена”. Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија, а масовније насељавање српског становништва почело је када “Босна шапатом паде” 1463. године, а затим и у 16. и 17. веку. Након што је Хрватска захваљујући турској експанзији опустошена и ракомадана, са губицима који се процењују на чак 400.000 становника, било је потребно нешто учинити и заштитити преостали део територије од даљег упада и пљачки. Решење је пронађено у

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, најпознатији живи српски научник у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, недавно је објавио књигу “Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)”, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду. Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу “Вести”

Бокан: ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ ЉУДИ НАШЕГ РОДА

Читам о неком српском дечаку, Славку Иванишевићу из херцеговачког села Бежђеђа, кога су партизани под командом неког Копривице, крајем 1943. године, живог испекли на ражњу, у дворишту куће Новице Радуловића. Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела.  Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео. Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња.  Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених

Немања Девић: Расколом цркве у Америци угушена је моћ српске политичке емиграције

У оквиру циклуса предавања Српска дијаспора у Европи и свијету послије 1945. године предавање је одржао историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју. Његова тема била је Српска емиграција у Сјеверној Америци у периоду од 1950. до 1980. године. Девић је подсјетио да су националне снаге у прољеће 1945. године доживјеле пораз у грађанском рату у Србији и Југославији. СПАС ПРОНАШЛИ У АМEРИЧКОЈ БАЗИ У ИТАЛИЈИ – Остаци поражених снага нашли су се на сјеверозападу земље у мају 1945. године. Они који нису имали среће од стране савезника су предати Титу у заробљеништво, што је окончано њиховом ликвидацијом. Ипак, један дио је успио да се пребаци код

Поносна сам што припадам овом победничком народу

Данас обележавамо Дан примирја у Првом светском рату. Дан када је Немачка 1918. потписала капитулацију, у Србији се поново слави од 2012. године. Аутор: Ђурђица Драгаш Сада је и званично државни празник док се у Краљевини Југославији само обележавао као дан кад је склопљено примирје и тиме отворен пут коначном крају рата и потписивању Версајског мира крајем јуна 1919.године. Неки историчари сматрају да, у држави која је ујединила победнике и оне који су били с друге стране, није било пожељно славити победнички пут српске војске па тако ни овај дан. После Другог светског рата, Дан примирја избрисан је из календара важних догађаја и празника. Величале су се неке друге победе,

Данијел Симић: Латиновић, стара варалица или Зашто су Срби нижа раса у односу на Јевреје, Јермене и Роме

Повод за овај мој иступ јесте што ме Горан Латиновић, историчар овдашњи, оклеветао у чланку на порталу доста познатијег Ђорђа Вукадиновића. Још увијек се чека објашњење због чега Срби немају права да именују геноцид почињен над њима у току Другог свјетског рата, као што су то урадили у наслову поменути народи терминима Холокауст, Порајмос, Хајот Цеганспанутин? Већ трећи пут пишем на ову тему и сваки пут је то одговор на увреде и очајничка подметања противника онога што смо одавно требали урадити. И што ћемо урадити. С њима, или без њих. Опет пишем са осјећајем националне срамоте, коју они очигледно не осјећају и одбијају саборност. Више пута сам јасно истакао: Противници

ПОГЛЕД: Басташић – Да се утврди Дан сећања на српске жртве (ВИДЕО)

Басташић говори да је у Хрватској постојао комплекс логора који се простирао од Госпића до Пага у време Другог светског рата. “Наша стручна јавност до данас није установила Дан сећања на жртве геноцида почињеног над српским народом, ми тај датум немамо. Немамо ни музеј, ни меморијалну собу нити комплекс посвећен српским жртвама, а сву своју енергију усмерили смо да се додворимо хрватској историографији” – каже Душан Басташић, председник Удружења “Јадовно 1941”. Басташић говори да је у Хрватској постојао комплекс логора који се простирао од Госпића до Пага у време Другог светског рата. “Први ликвидациони центар у Хрватској је био у Госпићу. У тај комплекс су биле укључене безброј крашких јама

Басташић: Професоре, зашто оспоравате Покољ?

Још не тако давно, историчар Горан Латиновић је за удружење грађана Јадовно 1941. и његове осниваче знао рећи да су spiritus movens на пољу чувања сјећања и памћења на српске жртве Геноцида. Шта се то у међувремену десило, што је у потпуности измјенило ту перцепцију? У недавном интервјуу београдском листу Печат, проф. др Горан Латиновић се (опет) окомио на одлуку удружења грађана Јадовно 1941. да терминолошком одредницом Покољ именује злочин Геноцида почињен над Србима од стране Независне Државе Хрватске и позове академску заједницу и најширу јавност да одлуку подржи. Када се историчар, који предаје неколико обавезних и изборних предмета из националне савремене историје, ванредни професор и Проректор за научно-истраживачки рад

Ратко Дмитровић: Зашто је од Јасеновца остао само бетонски цвет?

Претпоставимо да се тамо неке 2020. године група младих људи, слабо образованих а потпуно незаинтересованих за историју, нађе у близини Јасеновца и видевши интересантан бетонски одливак усред сликовите зелене ливаде, одлучи да испитаа о чему се ту ради. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. фебруара 2011. године.) Идући даље у овој претпостављеној ситуацији пратимо групу омладинаца која прилази бетонској скулптури – немајући појма да се она зове „Камени цвет“ – на тој локацији прави неколико заједничких фотографија (са све кревељењем и подизањем два прста изнад главе) а онда креће према неколико стотина метара удаљеној кући, згради, простору под кровом. Улазе унутра и

Никола Милованчев: Меморандум патријарху – доста је прогона СПЦ у Краљевини (1940)

Ова држава се ни у будуће у својим најтежим историским часовима неће моћи ослонити ни на једну цркву или верску заједницу него само и искључиво на СПЦ, стоји у Меморандуму. У Брoзовој Југославији, после 1945, објављено је много историјских књига и чланака у којима се спомињао тобожњи „привилеговани положај“ Српске православне цркве (СПЦ) у југословенској краљевини 1918–1941. године. А какав је био стварни положај СПЦ у Југославији уочи Другог светског рата, можемо јако добро да видимо из једног документа, Меморандума СПЦ у Словенији, упућеног патријарху Гаврилу Дожићу 10. априла 1940. Меморандум је објављен пре једне деценије, заслугом г. Бојана Цвелфара, тадашњег директора историјског архива у Цељу (Zgоdоvinski arhiv Celje) a

Умањивањем броја српских жртава Јасеновца негира се Покољ

Тешко пада када се нека звучна имена из састрадалне јеврејске заједнице, јавно сложе са хрватском процјеном броја жртава комплекса логора смрти Јасеновац – Доња Градина. Пише: Душан Ј. Басташић Хрватски историчар Драган Марковина се опет огласио на порталу Пешчаник . Баш нешто „заредао“ ове године. Сјећате се, то је један из малобројне екипе хрватских повјесничара који поред Хрвоја Класића, Твртка Јаковине и Иве Голдштајна, интерпретирајући историјске чињенице везане најчешће за српско – хрватске односе у прошлом вијеку, годи српском уху наспрам ноторних Јосипа Јурчевића, Игора Вукића, Звонимира Деспота, Стјепана Разума и (има их још) да не набрајам даље. Слови као умјерен, одмјерен и југоносталгичан па га медији из Србије радо

Дани(ј)ел Симић: Стефан Немања на Венеција мосту

Недавно сам на АТВ у 1:1 рекао да Улицу олимпијских побједника под хитно преименујемо у Војске Републике Српске. Звали су ме потом одборници Града БЛ, посланици у НСРС, представници разних удружења, страначко особље, умјетници, привредници… пресрећу ме непознати људи на улици. Сви су редом одушевљени и дају потпуну подршку. Потписујем, кажу најчешће док ми стишћу руку. Зашто је онда, ако искрено погледамо једни другима у очи, то нешто што се већ није десило и што се (али ово је посебно горко) можда неће ни десити? Шта нас као народ и државу, спречава да то учинимо у највећем граду Српске? Кочи нас потпуно непостојање свијести о важности идеолошког конструкта у изградњи

Сандра Благић: Часни крст на Динари

Tог крвавог љета на Огњену Марију 30. jула 1941. године мјештани села Доњи и Горњи Рујани, нису ни слутили да ће њихове прве комшије Хрвати, усташе, починити стравичан Покољ. Аутор: САНДРА БЛАГИЋ, 13.04.2019. Тог врелог љетњег дана комшије Xрвати, врата до врата, са којима су до јуче дијелили хљеб, своје комшије Србе одвели на клање.Наивне мајке, баке и дјеца, повјеровали су својим комшијама како их воде на присилни рад у Далмацију.Гонили их уз Динару, без капи воде и корице хљеба. Недалеко од саме јаме налази се Сајдина пећина одакле су прозивали породице и водили их над јаму. Неке су ударали, гурали а неке мајке су саме скакале са својом дјецом

Kordunski-rekvijem.jpg

Светозар Ливада: “Кордунски реквијем”

Ливада пише о свом завичаjу у коме jе као тринаестогодишњи дjечак доживио окрутне смрти своjих наjдражих, несхватљива звjерства, палеж, рушења и мржњу. Аутор говори да jе наjстрашниjе што се, “све поновило 1991. године, у само jедном животу, а то jе превише патње и боли за jедан живот”. У књизи пише да су се страхоте поновиле jер “Срби и Хрвати практицираjу културу смрти несмиљено, као неку врсту кућне радиности” и резигнирано поручуjе да улазимо у 21.виjек “без иjедног риjешеног проблема”. Прочитаjте књигу СВЕТОЗАР ЛИВАДА: КОРДУНСКИ РЕКВИЈЕМAcrobat PDF dokument, 2,7 MB

Никола Милованчев: О српској деци у Швајцарској 1942.

Поводом чланка Вељка Ђурића Мишине „Непозната епизода из Другог светског рата – српска деца на опоравку у Швајцарској“, пренетом и на „Стању ствари“ . Др Вељко Ђурић Мишина објавио је чланак „Непозната епизода из Другог светског рата – српска деца на опоравку у Швајцарској“, о вишемесечном опоравку преко 500 деце из Србије у Швајцарској, 1942. године. Треба споменути да је Црвени крст Србије тада водио др Петар Зец (Курузари на Банији, 1881. – Београд, новембар 1944), којег је часно вођење Црвеног крста коштало главе и убијен је од титоваца, после њиховог уласка у Београд (др П. Зец није видео разлог зашто би требало да се склони). Много лепог о раду

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала