Скочите на садржај
Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.
„Јајачко подручје у ослободилачком рату и револуцији 1941-1945“. Тако се звала књига коју сам својевремено купио за двеста динара на бувљаку и коју дуго нисам стигао да очистим од наслага прашине нити да је честито излистам. Обимна је, преко 600 страница, и једна је од три које су посвећене историјату деловања комунистичког покрета отпора у овом крају. По дизајну, наслову, структури, реченом и прећутаном – то је типична локална хроника НОБ-а, које су масовно биле објављиване у времену социјалистичке Југославије. Имао их је сваки регион и безмало сваки град и писане су типски, са потребом да се прошлост не реконструише, него конструише, у складу са идеолошким и политичким потребама. Слична је и
Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,
Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски
Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу. Пише: Др Немања Девић Шта, заправо, значи да су непријатељи ”упали” у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након ”упада” потом и повукли?! ”Упад”, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то
Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када
Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је
Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања. Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали. Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели. Имали смо преча посла. И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило. И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо
Који год њихов злочин широм Србије да поменете, они само изнова понављају научену рецитацију и отварају кишобран на ком пише: Вранић и Друговац… Пре 80 година, баш на данашњи дан, 29. априла 1944, четници упадну у село Друговац код Смедерева, које је иначе било као нека локална Сребреница у овом делу Шумадије 43-44. Партизани претходно у том селу побили све гласније неистомишљенике, једном чак и затрли породицу. Онда су одатле почели нападе и на друга села, а у Друговац доводили и сељаке из околних места и ту их убијали. Четници им претили, упадали у село, враћали око за око, чак на крају и преговарали, и ови им стрељали преговарача/е. На
Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије “Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.” аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: “Вучићи из Чипуљића”
Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим. У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче. И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима. Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији. До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у
Љупки су називи улица на међи између Врачара и Звездаре. За разлику од Новог Београда, укорењеног у традицијама Друге Југославије, овде се чешће наилази на топониме и личности који су асоцијације на славно доба Краљевине Србије, с почетка 20. века. И на одавно избледела места из Старе Србије. Ту су, на једном релативно малом простору, и Брсјачка и Прешевска, и Вардарска и Пећка, и Тетовска и Струмичка улица. И – Брегалничка. Брегалничка улица није добила назив тек по притоци Вардара; ради се о реци на којој је, после ослобођења јужних крајева од Турака, забележена и сјајна победа српске војске над Бугарима 1913. године. Ове победе, постигнуте у само годину дана,
Док не обезбедимо све услове, нећемо имати могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. „Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919”, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови. Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу”, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства”. Држава заборава Било би занимљиво прикупити већи број
Сви медији на српском језику у протеклих неколико дана, баш уочи дана сећања на Јасеновац (немамо празник који се овако зове, већ се ради о обележавању пробоја последњих логораша 22. априла 1945) пренели су вест која би била нека врста сатисфакције жртвама: Музеј жртава геноцида у Београду дошао је у посед спискова деце спасене у мисији Диане Будисављевић. Пише: Немања Девић Речено је да се ради о оригиналним списковима са именима 5.800 деце, углавном српских сирочића са Козаре, за који се мислило да је изгубљен, или уништен, а који прецизно говори о њиховом идентитету и судбини. Зашто су ти спискови данас важни? Смелом акцијом Диане Будисављевић око 12.000 дечака и
Често се на тужном и патњама ишараном лицу у најмањем добру најлепши осмех види. Из муке и шибања изроди се искуство и чврстина, отпорност на све ударце и захвалност за сваки мали дар. Из сиромаштва, уз рад и труд, изроди се и израста богата, широка душа. У кући сиромаха некада је најбоље видљива љубав – и колико је за истинску срећу мало потребно. А на местима велике патње и распећа приметимо, готово голим оком, како је силно васкрсење. Мени је Бог дао да видим многа таква страдална места: у Херцеговини, у Лици, на Косову и Метохији… где се наш народ нашао пред истребљењем, па ипак упорно на свом камену или
На недавно одржаном научном скупу у Врању, покренуло се питање шта југ Србије представља у српској прошлости и садашњости. И није могло а да не заболи само овлаш додиривање чињеница које говоре о Гвозденом пуку из Топлице, преко српског Манчестера као синонима за међуратни Лесковац, до Тике&Шпица, рођака из провинције и “мочања“ као првих асоцијација за српски југ стотинак година касније. Било би врло занимљиво да нам неки мастер рад на одељењу за историју у Београду покаже (знам да се то неће догодити) који су мотиви југа били доминантни у српској штампи 1920-их, који 1930-их, а који 2020-их година и како се и под којим утицајима та слика мењала. Али,
На предњој страни налази се коалиција, која се у комунистичкој визури на овим просторима удружена борила против тзв. НОП-а: усташе, Италијани, Немци и четници. На почетку рата, четник, да ли из почетног сажаљења или кукавичлука, окреће главу и бежи од сукоба са партизанима. На другој композицији, иста коалиција удара на нејач. Док отац Херцеговац, родољуб, пркоси злочинцима, мајка чува децу која су јој се свила око сукње. Али четник сада насрће први, са исуканом камом, да коље. И то је то. Оваква спомен обележја нисам запазио у хрватским селима, већ у српским у којима је требало конструисати симетрију у злочинима „домаћих издајица“, четника (Срба) и усташа (Хрвата), често и уз
Зашто је Немањи Девићу забрањен улазак у Архив Србије? Како тумачити рехабилитацију Николе Калабића и реакције које су уследиле? Шта крију тајни архиви Озне? Какво је актуелно руководство Музеја жртава геноцида? Зашто у српској историографији тиња такозвана јасеновачка полемика? Постоји ли у Србији комунистичка дубока држава? Где су корени и како је текао успон комунистичке идеје 1920-1941? Шта нас званична историографија учи о грађанском рату и партизанском покрету у разним фазама, до данас? Да ли је Комнитерна србофобну идеологију преузела од црно-жуте монархије, и да ли је та идеологија претходница данашњег другосрбијанства? Какве су последице победе комуниста 1945 и можемо ли се бавити контрачињеничном историјом и разматрати шта би било да су
Године 1988. у листу ”Наш глас” објављиване су неиспричане приче – сећања савременика на године Првог светског рата у Шумадији и Поморављу. Милутин Младеновић, који је 1915, у години голготе српског народа, имао свега 10 година, сећао се сусрета са окупаторским војником. Немци су тих дана пробили одбрану на Дунаву, заузели Смедерево и ушли и у његово село. ”Мајка и ја смо побегли у Азању. Кад смо се враћали сусрели смо немачку војску која је ишла према Паланци. Један је војник одсекао парче хлеба, намазао нечим и пружио ми. Пажљиво сам гледао Немца. Био сам гладан. Кад је окренуо главу, бацио сам хлеб. Нисам хтео да једем због поноса”. Какав
У оквиру циклуса предавања Српска дијаспора у Европи и свијету послије 1945. године предавање је одржао историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју. Његова тема била је Српска емиграција у Сјеверној Америци у периоду од 1950. до 1980. године. Девић је подсјетио да су националне снаге у прољеће 1945. године доживјеле пораз у грађанском рату у Србији и Југославији. СПАС ПРОНАШЛИ У АМEРИЧКОЈ БАЗИ У ИТАЛИЈИ – Остаци поражених снага нашли су се на сјеверозападу земље у мају 1945. године. Они који нису имали среће од стране савезника су предати Титу у заробљеништво, што је окончано њиховом ликвидацијом. Ипак, један дио је успио да се пребаци код
Види се да су осумњиченима везане руке на леђима, а међу осморицом партизана који их спроводе запажа се и неколико врло младих, вероватно и малолетних момака. Међу егзекуторима се налази и Стјепан (Стево) Филиповић, потоњи народни херој и симбол отпора ваљевских партизана, записао је Немањa Девић. Једна од ретких сачуваних фотографија, која приказује ваљевске партизане који спроводе на стрељање сумњиве сељаке, августа 1941. године. Види се да су осумњиченима везане руке на леђима, а међу осморицом партизана који их спроводе запажа се и неколико врло младих, вероватно и малолетних момака. Међу егзекуторима се налази и Стјепан (Стево) Филиповић, потоњи народни херој и симбол отпора ваљевских партизана. Ова фотографија још један
На иницијативу удружења грађана “Јадовно 1941.” из Бањалуке, код масовне гробнице у Теслином Смиљану у којој је сахрањено најмање 500 Срба побијених у време Независне Државе Хрватске, 30. јуна 2018. потомци и поштоваоци жртава су поставили Часни крст. Том приликом прочитана је Смиљанска беседа Немање Девића чији текст преносимо у целини. Памтећи скупе, Данас пролазимо стазама коју су, ма где да смо рођени, прошли наши преци. Стазама које су натопљене сузама и крвљу наших новомученика. Стазама крстоносним и стазама светих. И зато данашњи ход по тој каменитој путањи не представља наш подвиг, већ благослов што смо се удостојили да тим стопама пођемо. Често се на тужном и патњама ишараном лицу
Господин Случај, који је, заправо, увек све, само не случај… удесио је да ове среде, 27. марта, чије последице ни до данас нисмо схватили… у једном престоничком ресторану проведем поподне са праунуком српског војсковође који је претечу те трагедије, кажу многи, видео две деценије пре него што је до ње и дошло. Уморан од посла и помало малаксао од неког вируса који ме је дрмао, дошао сам некако напет, изгледа ни не схватајући каква је то крв која тече у венама мог саговорника – и шта то уистину данас значи. Каснио сам, по злој својој навици, али није ми замерио; крупан и крепак, стиснуо ми је руку, и добронамерно ме
Књига “Српска прича – сећања из рата и револуције 1941-1945” представљена је у Фочи, а ријеч је о дјелу које је на основу ратних мемоара мајора Југословенске војске у отаџбини Александра Милошевића приредио српски историчар Немања Девић. Девић, који је стручњак са Института за савремену историју из Београда, на синоћњој промоцији у Галерији Музеја Старе Херцеговине истакао је да је ријеч о поучном и аутентичном свједочењу мајора Милошевића, сељачког сина, револуционара и герилца, којег ни нова комунистичка власт након рата није могла да оптужи за ратне злочине или сарадњу са окупатором јер је био частан официр. Милошевић је емигрирао из Србије 1946. године, прво у Грчку, а затим преко земаља
Народни музеј Ваљева чува једну од најбољих слика Србије и Срба 1914-1918. На њој: брат држи у наручју свог рођеног брата, мртвог брата, погинулог септембра 1916. на Кајмакчалану. Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундедове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају. Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе
Да ли ће се ученици у Метаjни запитати ко су била та дjеца и те маjке и жене што су посљедње дане живота провеле у њиховим учионицама? Пише: Зорица Ћоковић
Страдања Срба Кусоњчана у Другом свјетском рату вежу се за 13. 08. 1942. године и то је најтужнији дан у историји овог мјеста у близини Пакраца. На тај дан је
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
