arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31.05.2022

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

22.04.2022

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци “изабраних”, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје “комшије” углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ “сапатници”, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем

Ђурђица Драгаш: Маљ

14.04.2022

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја. Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом. Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер. Исписаше ми судбину чемерну. Презимих  у  подруму. Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом. Ал’ проби се светлост и засја пролеће. Зграбише ме чврсти дланови Стеванови. Заигра ми срце,  јекну душа заробљена у пању гаравом. Угледах небо и  птице, угледах колевку дечју и недра Миличина. Видех искру у очима Стевановим. Запевасмо обојица ударајући коље у земљу. Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин… Смејао му се брк, смејао сам се и ја. Били смо весели  и

Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

02.04.2022

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма “Пребиловци – тамо и камен има ожиљак” у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо! Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају

Ђурђица Драгаш: Прича о Милутину – прича о народу који само брани своју кућу

27.03.2022

Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу. Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац. Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ

Ђурђица Драгаш: Исекли су јутрос једну букву

26.03.2022

Ранише је јутрос, убише потмулим ударцима. Паде уз тресак…. Лежи на влажној земљи, међ’ коровом, на ситном дрвећу што попусти под њеном тежином. Лежи, лепа и бела, бескрвна и величанствена. Лежи, смртно рањена, неболна и бистра као небо што  јој остаде у оку. Трепери роса на њеној нежној кожи, мирише њено лишће… последњи пут.  Плаче шума без сузе, жале је птице што свијаше гнездо међ’ њеним гранама. Оплакују је облаци…  Говорили су јој – не расти толико, не листај тако зелено. Није их слушала. Пружала је своје беле руке ка небу, смејала се сунцу, несвесна, недодирљива, поносна. Милујући се с ветром, није чула кораке. Радујући се киши, није видела варнице  секире.

Ђурђица Драгаш: Џаба сте певали Скорпионси, нема нам спаса!

07.03.2022

Mота ми се ових дана по глави рефрен познате песме. Размишљам, шта ли данас раде та “деца сутрашњице” која су се рађала кад и ова песма?! Колико њих уопште и зна за њу? Колико тридесетогодишњака  препознаје поруку коју су, почетком деведесетих година прошлог века, свету желели да пренесу Скорпионси?! “Take me to the magic of the moment On a glory night Where the children of tomorrow dream away In the wind of change…” Баш ти тридесетогодишњаци ратују и гину ових дана у Украјини. Није им ни на крај памети песма која је предвиђала да ће “ветар промена” донети мир, љубав и напредак. Сећају је се, вероватно, само њихови престрављени родитељи.

Ђурђица Драгаш: Заклела сам се да нећу преплакати “Дару”

20.02.2022

Пре тачно годину дана, на РТС-у је приказан филм “Дара из Јасеновца”. Неко је плакао, неко био бесан, неко је тврдио да је филм превише “умивен”и да није приказана сва страхота Јасеновца. Било је и оних који су се бавили споредним стварима, нападали ауторе, тврдили да иза свега стоји политика. Једино чега није било је… равнодушност! Дара нас је продрмала, потресла, натерала да станемо на тренутак и запитамо се… ко смо, где идемо, има ли нам спаса! Ја се данас питам шта смо урадили за ових годину дана. Шта смо научили и да ли смо икако допринели незабораву?! Да ли смо учинили ишта да сећање на наше жртве не бледи?!

Ђурђица Драгаш: Ратни добоши великих најављују страдање малих, али обични смртници треба да поставе једно питање

10.02.2022

Не знам чега се данашња деца највише плаше. Родитељи би можда, мало у шали, мало у збиљи, рекли да је одузимање телефона “баук” од којег зазиру, али ко ће знати шта је заиста у њиховим главицама. Вероватно ни моји родитељи нису могли да претпоставе да сам се ја, после оног најранијег, “бабарога” периода, уствари највише плашила рата. Врло добро се сећам с којим сам страхом гледала Дневник и затварала уши да не чујем вести с далеког ратишта на којем су снагу одмеравале две државе сличних имена. Није моја дечја логика могла да “докучи” шта је то натерало Ирак и Иран да ратују кад се већ готово исто зову. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

30.01.2022

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Kако нам је корона “вратила” славу

26.01.2022

Родила сам се и одрасла у крају у којем се није ишло у цркву, нису се славили верски празници, а деца нису крштавана. Додуше, то је важило готово искључиво за нас, Србе. Било је једноставно такво време и такве околности. Ипак, два датума су се у мојој породици увек обележавала. Покров – сеоска слава у селу у којем је рођена моја мама и Свети Јован – крсна слава њених родитеља. Признајем да нисам баш много знала о томе шта тачно славимо, али та два дана имала су посебно место у нашим животима. Покров сам “везивала” за неку врсту вашара. Много скромнијег него овде, у Србији, али ипак довољно занимљивог сваком

Ђурђица Драгаш: Немамо резервни завичај

06.01.2022

Док се пламен бадњака полако гаси, а људи разилазе, дође ми да викнем – не дајте да останем и без “резервног завичаја”! Од свих верских празника, Бадњи дан ми је најдражи. Волим ту неку посебну топлину коју доноси и трудим се да га проведем са породицом, у једном лепом војвођанском селу. Тако је и ове године. Радујем се већ данима паљењу бадњака које се, по традицији, организује у центру села, испред школе и просторија у којима се, у недостатку праве цркве, обављају верски обреди. Стижем… ватра већ гори… Лепо је, скромно, без много сјаја и непотребних детаља, али топло и пријатно, баш онако како сам и очекивала. Пламен ми обасјава

Ђурђица Драгаш: Како су расељени Личани оживели своје локално гробље

28.12.2021

Пре неколико месеци одлучила сам да направим Фејсбук групу која би окупила моје земљаке, Личане, Дивосељане расуте по свету. Првобитно ми је жеља била да их подстакнем да се укључе у акцију чишћења гробља у родним селу мојих Драгаша, Дивоселу. Да, то је оно гробље о којем сам писала летос, а које су полако, али сигурно гутали шума и заборав. И успели смо у ономе што је изгледало као немогућа мисија. Очистили смо га! Гробови наших предака угледали су светлост дана и сада можемо, као сав нормалан свет, да их посетимо и запалимо свећу за њихове душе. Иако често и сама критикујем друштво у којем реалност обликују интернет и друштвене

Басташић: Усташко гробље на Мирогоју само једна од етапа у вјековном стратешком плану (ВИДЕО)

16.12.2021

Усташе се не враћају кући- одавно су код куће!!! Пише: Ђурђица Драгаш Ништа ново и ништа неочекивано, тако председник удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић оцењује иницијативу, коју је одобрио и Хрватски сабор, да се на загребачком гробљу Мирогој „уреди гробље хрватских војника од 1941. до 1945. године“. Сматра да је реч само о још једној етапи у реализацији плана католичке цркве да, како каже, „заоре источну њиву“, мислећи при том на простор источно од Дрине. Тај план је преточен у идеологију Анте Старчевића, теорију „крви и тла“,а спроводили су га, свако на свој начин, Анте Павелић, Јосип Броз и Фрањо Туђман, каже Басташић и додаје да власт у Хрватској на

Ђурђица Драгаш: Јесен на Велебиту

29.10.2021

Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној  пустињи велебитској.Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало. Грлимо плаво небо,удишемо ваздух пун мириса мора и соли.Купамо се у јутарњој роси,трљамо образе првим мразоми, опчињени, гледамо пламене боје јесени. Сами смо одавно… у овој прелепој, страшној  пустињи велебитској.Не бројимо дане и године, не бринемо о времену што пролази… за нас је одавно стало. У оној јами су наше кости, наша крв уткана у сурови камен, у земљу што прекри јауке и бол. Али нисмо ми мртви… Рађамо се изнова сваког пролећа,растемо с травама,с нежним висибабама и јаглацима,бујамо као планински поток осокољен растопљеним снегом. Миришемо

Ђурђица Драгаш: Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

23.09.2021

Написала сам и, у претходних годину дана, овде објавила три текста у којима сам се бавила Другим светским ратом, али и сукобом који је почетком деведесетих беснео у бившој Југославији. Писала сам о себи, својој породици, народу којем припадам. Као и увек кад се “потегну” такве теме, било је реакција, што приватних што јавних, на порталу РТС-а и друштвеним мрежама. Захвална сам свима који су ми пружили подршку, саосећање и разумевање, али било је, наравно, и оних који су критиковали, који ствари не “виде” мојим очима. Иако је нормално да човека то помало заболи, кад боље размислим, захвална сам и њима. Зашто?! Зато што су ме подстакли на размишљање о

Ђурђица Драгаш: Може ли химна пробудити уснули патриотизам ?!

02.09.2021

Упркос корони и мрачним прогнозама о њеном, ко зна којем таласу, деца су овог првог септембра кренула нормално у школу. Нема скраћених часова, а тзв. онлајн настава остаје само могућност у крајњој нужди. Ипак, нешто ове године није “нормално”, тачније, десило се први пут… Настава је у свим школама у Србији почела интонирањем химне Боже правде. И, као што сам и очекивала и као што код нас обично бива, то је изазвало бурне реакције. Наравно, опет смо се поделили у два супротстављена табора! Једни су одушевљени и питају се зашто то одавно није пракса, а други се, благо речено, спрдају с “налетом патриотизма” и замерају што се деци “намећу” такве

Ђурђица Драгаш: Доста је било!

08.08.2021

Много се ових дана пише, говори и расправља о српско-хрватским односима. Од 1995. увек је тако у августу! Отворе се старе ране, пробуде страхови, мржња, изговоре тешке речи, а онда се страсти смире…до следеће прилике. Ове године је ипак мало другачије. Представници Срба у Хрватској први пут су присуствовали прослави годишњице Олује у Kнину. Хрватски председник је на помену Србима убијеним у селу Грубори рецитовао песму Алексе Шантића “Остајте овде”. Да ли се нешто заиста мења? Има ли будућности за српску мањину у Хрватској? Ове године, више него икад, размишљам о томе… Питам се ко је у праву – они који су се, упркос свему, вратили у завичај или ми

Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

03.08.2021

Када чујем реч “олуја”, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића. Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива “да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше”. То нас је управо

Ђурђица Драгаш: Може ли се преживети Дивосело?

22.07.2021

Недавно, 25. јуна, навршило se 30 година од проглашења независности Словеније и Хрватске. Званични крај СФРЈ био је уједно и почетак крваве деценије која је однела хиљаде живота и заувек променила судбине оних који су је преживели. Међу стотинама хиљада расељених и избеглих нашла се и моја породица.. Нисам слутила, док сам тог јуна ’91 прослављала 17. рођендан, да ће то бити последњи пут да у свом стану гасим свећице на торти, да ми поклоне доносе другарице из школе и да се радујем, онако искрено, како то могу само девојке од 17 година… Тридесет година касније, мало због “озбиљних” 47 лета, а много више због свега што се издешавало у

Ђурђица Драгаш: Усудио се Србин да на Газиместану дигне три прста!

02.07.2021

Ми смо добри само кад ћутимо и кад се склањамо, кад се извињавамо и признајемо све што нам “стављају на терет”. “Гледају нам кроз прсте” само кад играмо по њиховим правилима. Није Ристо Јовановић, Србин из Подгорице, како сам себе представи пред судом у Приштини, слутио да ће се његов пут на Газиместан завршити у казамату “назови државе” Kосово. Али ето… учинио је Ристо “неопростиво”! Сугерисао је полицајцима да, на Видовдан, не претресају монахињу која је кренула на Газиместан. Било је то довољно да на њега, као на озлоглашеног терористу, скоче специјалци. Њих десет на једног Риста!!! Бахато, безобзирно, надмено.. ставили су му лисице на руке и почела је још

Ђурђица Драгаш: Земљаци, ви праштајте и заборављајте… ја не могу!

18.05.2021

Јесте ли се уплашили кад сте чули скандирање “убиј Србина” на Васкрс? – Ма, бојимо се, како се не би бојали, ал’ морамо ћутати. Размишљам данима о овом одговору који је новинарки РТС-а дала старија жена, очито Српкиња, у Борову. Тема прилога, гле ироније, били су избори… тај празник демократије, како га често називају аналитичари и политичари. Локални избори у Хрватској су у међувремену завршени. Резултат: мање – више исти као и раније, али није то разлог због којег ово пишем. Разлог је она бака из Борова и њене уплашене очи. Питам се да ли је уопште имала храбрости да изађе на биралиште и заокружи неку од понуђених опција. Да

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

16.05.2021

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Басташић: Зло које је кулминирало у Јасеновцу, почело је у Госпићу, на Велебиту и Пагу и то не смемо никад да заборавимо

15.05.2021

У библиотеци “Влада Аксентијевић” у Обреновцу, 13. маја 2021, отворена је изложба, а потом одржана и трибина о комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг у којем је, током лета 1941. године, сурово убијено више од 40 хиљада Срба и Јевреја. Пише: Ђурђица Драгаш Уколико се питате откуд изложба о том логору у Обреновцу, председник удружења Јадовно 1941. Душан Басташић има једноставан и сасвим јасан одговор. У комплекс логора Госпић – Јадовно – Паг, чије је формирање окончано 24. јуна 1941, довођени су, а потом ту и убијани, Срби и Јевреји са читаве територије Независне Државе Хрватске. То би сваки Србин у Српској, Србији и расејању, требало да зна. Дакле,

Ђурђица Драгаш: Сенка Николе Тесле поново “шета” улицама мог родног града

03.05.2021

“Жао ми је, али Тесла је био Американац”… речи америчког амбасадора у Београду Ентонија Годфрија “мотају” ми се по глави. Мало у шали, а више у збиљи, изговорио их је на аеродрому који носи баш Теслино име, испраћајући авион Ер Србије који ће за Њујорк убудуће летети с Теслиним ликом на трупу. Можда сте помислили да ово пишем зато што су ме повредиле или наљутиле његове речи. Не, нису! Само су ма подстакле на размишљање. У ову реченицу је, како ми се чини, стала читава америчка “филозофија” када су у питању нација, припадност, однос према држави и животу уопште. Лаконски, једноставно и толико својствено представнику велике силе, један Американац усред

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала

Пријавите се
на наш билтен

Jadovno-logo-bijeli 1

Удружење

Комплекс Јадовно

ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ

Запратите нас на друштвеним мрежама:

Пратите нашу аналитику: