Арчибалд Раjс jе био шваjцарски криминолог немачког порекла, коjи се поред осталог истакао и радом на истраживању неприjатељских злочина над српским цивилним становништвом у време Првог светског рата. Рођен jе 8. jула 1875. године у jужнонемачкоj покраjини Баден. После завршеног основног и гимназиjског школовања у Немачкоj, отишао jе на студиjе у Шваjцарску, у романски кантон Ву (француски Вауд, немачки Wаадт, ретроромански Вад). Звање доктора природних наука (хемиjе) стекао jе већ у своjоj 22. години, и постао прво асистент за фотографиjу а потом и доцент за ту област, на универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован jе 1906. године. Као професор, бавио се успешно научним радом и стекао светски углед

Побуна Албанаца на Косову направила је информативну бујицу која је пробила бране цензора и, упркос притисцима, новинама дала замах. Националне теме још од седамдесетих година почињу да продиру у јавност Шта ће бити са Југославијом? Ово питање било је вероватно најчешће постављано у приватној, али и јавној сфери осамдесетих година. Да оно добије посебну тежину утицао је низ фактора – Титова смрт, јачање национализма у готово свим републикама, побуна Албанаца на Косову, економска криза која је од 1980. рапидно бујала. Ове околности дале су ветар у леђа критичкој мисли, која све више заузима јавни простор. Осећало се да СФРЈ путује ка свом крају. Многи су, свесни неодрживости постојећег стања, покушавали

Власт је више или мање увијено од академика тражила да признају кривицу, да се сагласе са пресудама које су изречене, и да по опробаној бољшевичкој матрици смене руководство Власт захтева од нас да украдени нам нацрт Меморандума прогласимо платформом контрареволуције и да оптужимо себе да смо разбијачи Југославије и непријатељи социјализма. Тражи се од нас да признамо да смо изазивачи братоубилачког рата и да се боримо за своју националистичку власт. Власт, дакле, тражи од нас да признамо кривицу коју нисмо починили, да се сагласимо са пресудама које су изречене, а да нисмо ни саслушани. Који човек са достојанством и чашћу академика може да пристане на такву улогу? Ово питање је

Спорни текст Српске академије наука и уметности био је заправо производ критичке мисли према тадашњем поретку и устројству Југославије, у чему је Ћосић имао запажену улогу Ауторство Меморандума САНУ најчешће је приписивано књижевнику Добрици Ћосићу. Са дистанце од три деценије основана је тврдња да овај текст није његово дело. Чињеница је, међутим, да је у њему приметно више теза које је седамдесетих и осамдесетих година заступао Ћосић и које су чиниле миље српских интелектуалних и опозиционих кругова. Меморандум САНУ производ је критичке мисли према тадашњем поретку и устројству Југославије, у чему је Ћосић имао запажену улогу. Свако јавно помињање меморандумског текста у последњих 30 година било је нераскидиво повезанo и

План српског руководства био је да врх Академије у старом комунистичком маниру принуди на “диференцијацију”, посипање пепелом, враћање на прави догматски пут и смену челних људи Текст који је објављен у јавности недовршен је, непотпун и не представља завршни текст Меморандума. Документ који би представљао став Академије морао би бити усвојен од стране њених органа – Председништва и Извршног одбора. Употреба радног текста и дискутовање о њему недопустиви су и немогући. На овом ставу академици, предвођени председником Душаном Каназиром, поставили су своју линију одбране од жестоке кампање коју је против њих повео државни и партијски врх Србије и Југославије. Они су одбијали сваку анализу и коментарисање текста који се појавио

Против САНУ се окренуло све што је у Југославији могло да заседа и да се огласи саопштењем – од Централног комитета до синдиката и радничких савета у најмањим предузећима Наша Југославија, и њена привреда, данас изгледа као једно уморно кљусе, унезверено и уплашено. Оно је шугаво, рањиво и сакато, јер је испуштено из руку и тако забасало негде, заглибило се под теретом који није у стању да издржи, па сада не може ни напред ни назад. Како да га извучемо, растеретимо, спасемо и њега и онај драгоцени товар који смо из једног погубног, геноцидног рата извукли као праву тековину револуције. Дошли смо до дувара, то знају сви, а не признају

Комисија за израду Меморандума одбацила је идеју о програмском карактеру текста, изабравши да он буде критичко виђење стања. Дилема је била да ли помињати Тита или Кардеља Срби на окуп – теза је која је у окриљу комунистичке власти препозната у тексту који се под неформалним називом Меморандум САНУ појавио у јесен 1986. године и која ће у месецима који ће уследити бити главна мета вербалних плотуна државних органа, партијских форума, огранака СУБНОР-а, синдикалних подружница у фабрикама и месних заједница. Текст који се волшебно појавио, највероватније “уз помоћ” појединих центара Савезне полиције и огранака Државне безбедности, постао је повод за обрачун са САНУ, писцима омраженог текста, па и члановима Академије

САНУ је са позиција званичног комунизма затражила редефинисање Југославије, која би у своје устројство уградила и искуства западних демократија Ситуација у привреди, друштвени поредак, па и политички систем Југославије и његово слабљење били су редовне теме седница државних органа и партијских форума осамдесетих година. Расправљало се о проблемима национализма, сепаратизма, положаја народа и народности, потреби да држава постане ефикаснија, демократичнија, праведнија. Критике и оцене пре пуних 30 година изнете у Меморандуму САНУ, на начин како су то учинили академици, међутим, произвеле су ефекат друштвене експлозије. Група од 16 академика предвођених Антонијем Исаковићем, који су чинили Радну групу за писање Меморандума, поред Устава из 1974, упрла је прстом и у Тита

Документ који је сачинила група академика, неувијено, бритким и јасним језиком говори и о последицама југословенског политичко-привредног експеримента званог самоуправљање Нерешено питање државности Србије није једини недостатак који би требало отклонити уставним променама. Југославија је Уставом из 1974. постала лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској. То наводи на помисао да Југославији прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла определити и дефинисати свој национални интерес, што би морало бити пре преиспитивања

Меморандум је последњих месеци 1986. постао обавезна тема партијских састанака, а највећи апсурд је био у чињеници да су доношене оптужбе документа који заправо нико није читао Ситуација се погоршава из дана у дан. Два пута сам телефоном разговарао са Вукојем Булатовићем (потпредседником Председништва СР Србије), упорно захтева да му Академија пошаље Меморандум. Каже, незгодно је да га траже од новинара. Српски политичари су и сами изложени разним притисцима. Они се неће испрсити и узети у заштиту Академију, прву кућу свог народа. Напротив, они ће нас напасти из свих оружја, а то може да има и кобне последице. Ове речи записао је другог октобра 1986. у свој дневник академик и