Зима 1990. на 1991. годину пролази у све јачој психози страха и непредвидивој могућности иоле разумног рјешења насталог стања. Све више осјећам тежину живљења у тој некаквој новој држави која ме подсјећа на све најгоре из мога дјетињства. Почетком марта 1991. године предао сам Грубишнопољском листу ширу информацију о догађајима у Грубишном Пољу априла 1941. године. Наслов је био „Свједочанства“, а велики поднаслов „Ноћ безумља и страха 26. и 27. априла 1941. године у Грубишном Пољу“. Рече ми Раде Малешевић, новинар у поменутом листу, да ремитенде није било! Било је то велико историјско сазнање о злочину који је готово заборављен, а тињао је као пригушена туга у свим српским породицама

Све се ово досљедно одражава на овдашњој политичкој и друштвеној средини. Позиција Срба и сваког појединца у Грубишном Пољу може се оцијенити као несигурна, на граници критичне. Пресељење у Србију постаје актуално у сваком међусобном разговору Срба. Прве ласте већ одлазе. Јавља ми се идеја да би коначно требало достојно обиљежити педесет година геноцида над Србима Билогоре који се догодио 26. и 27. априла 1941. године. Раније је постојала плоча на бившој жељезничкој станици, а сада је то зграда грађевинског подузећа па је нека друга, мања плоча постављена са уличне стране. Онда је она прва плоча полупана и нестала. Прошле године, на ту жалосну годишњицу нашао се ту Божо Миљановић,

Припреме за вишестраначке изборе попримају у Хрватској јасне сецесионистичке идеје и ставове, те пријетњу Србима у Хрватској да се томе не супротстављају. Сва та догађања, која Србе све више подсјећају на преживљене масакре у Другом свјетском рату – на Јасеновац, Јадовно, Сисак, Ђаково, на убијања у кућама, двориштима, групна стријељања по разним увалама и пропланцима – намећу питање начина опстанка. Хрватски национализам наступа врло агресивно и у оквиру својих циљева има и јасну намјеру да се најбруталније обрачуна са Србима у Хрватској. Пут у вишестраначке изборе ХДЗ је све више означавала присуством неоусташтва, али и повратком екстремне хрватске емиграције, усташа и њихових разних функционера. Хрватска усташка емиграција долази авионима, слијећу

Да ме моји душебрижници нису заборавили, дали су ми до знања тако што су од Факултета политичких наука тражили потврду да тамо у својству доцента предајем колегиј Здравство и социјална заштита у рату. Службеница Тајништва факултета ме упозорила да ми могу укинути пензију. Одговорила је на акт и саопћила да сам љетни семестар завршио и дао отказ, те да ћу испите у септембарском року обавити гратис. Тако смо „персоналцу“ Пете армије генералу ЈНА, а касније генералу ЗНГ-а, послали фигу. Пажљиво сам пратио збивања у Југославији, увјерен да сам и ја невина жртва на путу њеног растакања. Све јаснија ми је жалосна истина о томе колико има ментално оскудних генерала Срба,

Чим сам напунио године пензијског стажа, гдје су урачунали и годину и пол ратног стажа у двоструком трајању, пензионисан сам. Имао сам педесет и шест година. Доктор наука у пуној снази и посљедња службена оцјена: „Нарочито се истиче“. Стручних примједби на рад Завода није било. За нас официре Србе из Хрватске и Босне и Херцеговине били су, не својом кривицом, незгодни официри Србијанци и Црногорци. Они нису имали никакав сензибилитет и нису имали критичан став према хрватском нацонализму. Затим би у комисију, која треба да ријешава оваква осјетљива питања, ставили два официра Србијанца и једног Хрвата. И – Србин из Хрватске је надрапао (да не кажем јасније). Предсједник Комисије Комитета

Концем новембра упућен сам у посјет пољској армији. Посјет је трајао мјесец дана. Упознао сам њихове превентивно-медицинске установе, спријатељио се са неколико виших официра… Спознао сам колико мрзе Русе и видио како добро познају своју историју, сваку битку, краља и кнеза. Одвезли су ме и у Освјенћим, Аушвиц. Небодер, централну грађевину у средишту Варшаве, коју су им изградили Руси, поспрдно зову Храм Свјатово Јосифа. У Варшави ме задесила Двадесет прва сједница Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Отишао сам у амбасаду по информацију и савјет да ли да даље останем у Пољској или да се вратим у Југославију. У Београд сам се вратио суботом па сам наставио за Загреб, а у

Мене је мама кроз сузе изгрдила што послије специјализације нисам отишао у Београд. Испричао сам јој како су ми то понудили професори пред којима сам полагао испит – генерал Маријан Морељ и пуковници Љубомир Вукшић и Богољуб Арсић. Јуначио сам се и говорио како за неку бојазан нема разлога, а ако до тога дође, онда најприје морамо да средимо неке рачуне! Ето ти мишљења из половине седамдесетих! Тада ми то исељавање уопће није било предмет нити запажања, а камоли размишљања. Међутим, приче о исељавању српских породица, набрајање њихових презимена постају стално присутна тема. Негдје 1968. године почињем градити викендицу на Хребиначком брегу изнад Станчића, између Дугог Села и Врбовца. Упознајем

Прво мјесто службовања био ми је усташки Госпић. То је више погодило моју јадну мајку јер су јој тамо побијени син, супруг, брат, братов син, два сина од сестре и дјевер. Мени то није тешко пало. Морао сам прихватити распоред и то је све. За тридесет мјесеци службовања у Госпићу, нажалост, само једанпут сам посјетио Јадовно. Око бездана Шаранове јаме и прилаза било је све зарасло младицама дрвећа и травом. Као да се ту никада ништа није догодило. Самостално сам обављао одговоран посао у гарнизонској амбуланти. По неколико мјесеци би ту био лијечник-кадровац на одслужењу војног рока, а онда бих опет остао сам. Прошло их је четири-пет, а онда ми

Једног таквог викенда сазнао сам да је пред парком о бандеру објешен Лујо Стахуљак, један од одговорних за хапшење Срба 26. и 27. априла 1941. године и за њихову смрт на Јадовну. Вјећање је било јавно, а кад је столица била макнута, Вено Цабрња га је заљуљао као љуљачку на штрику. Мама ми прича да је у Озну дотјеран Вилим Голштајн ( Vilim Gottstein ), гестаповац, Јерин син, и да су је звали на свједочење. Рекла је да не зна за ништа лоше да је учинио. Он је био преводилац у команди чете гестаповаца и не зна камо је послије отишао. Подсјетили су је да он није 26. априла 1941.

Прошло је једно лијепо љето у миру и слободи. Било је пуно ситних радости. Почела је школска година и ускоро сам ја прешао у даруварску Гимназију. Разлог је био конфликт са професором Шмитом, па ми је професорица Лидија препоручила да одем у Дарувар прије наредне сједнице наставног вијећа грубишнопољске Гимназије. Будући да је она била директор, сутрадан сам добио све папире и исписао се. Професор Шмит је био уважени професор математике јер су гимназијалци из Грубишног Поља увијек били хваљени математичари. За разлику од пргавог Шмита, госпођа Милица била је омиљени професор. Окружни просвјетни референт у Дарувару био је професор Момчило Саџак, такођер некадашњи ђак грубишнопољске Гимназије, родом из Мале

Оба прозора на кухињи су отворена. Чује се некакав разговор. Мама нешто ради код стола, а ја гласно, снажно, вичем: „Д о б а р д а н“! Преста разговор, а услиједи вриска. Док сам ја стигао да отворим враташца, већ су из куће истрчале Јованка, Тина Груберова и мама. Јованка никако да ме пусти из загрљаја да пригрлим маму, па онда Тину. Опет суза на претек, опет иста сјета – нисмо сви на броју. Убијени су ми отац и старији брат. Јадна је и Тина – убили су јој оца и два брата, а баку Аницу убили су у Јасеновцу. Ушао сам у кухињу и сјео на своје мјесто

Гледамо из влака околину – куће, дворишта, њиве… Истини за вољу, не познамо их, али све је некако наше, особито све оно што погледом у даљини докучујемо. Ето, близу смо родном крају, па је и овај предио, са кога гледамо према тамо гдје смо рођени, на неки начин наш. Као да нам се кроз поглед улијева нека снага, као да нешто зрачи па нас већ сада чини некако другачијима, својима, онаквима какви смо били прије прошле зиме. Сирена локомотиве најављује Вировитицу! Скачемо од радости, сви смо на прозорима. Машемо пролазницима које не познајемо. Није важно што они не знају тко смо, ми се веселимо на свој начин и са пуно

Сад имамо слободан излаз у град. Препоручише нам да не чекамо мрак. Трамваји – то је било нешто до тада невиђено, нитко до сада није видео трамвај. Улазимо у први који је наишао. Дају нам карте и траже по хиљаду куна. Некако смо то сложили и платили, па се возимо до краја. Кажу нам да морамо изаћи ван, а онда поново ући и поново платити. Нетко је, на срећу, имао куна па је платио за оне који нису имали. Једна хиљадарка му испаде и однесе је вјетар кроз отворена врата. Изашли смо на нашој полазној станици и наставили шетњу док нам није досадило. Кад смо дошли у собу, више од

Пут до Апатина брзо је прошао. Некима је то била прва вожња влаком у путничком разреду, јер у логоре су нас возили у марвеним вагонима (па и кроз Мађарску, све до Бајмока). Излазимо из вагона. Има нас непрегледна гомила. Извиру из свих вагона. Гомила се све више шири и одмиче од вагона. Локомотива је неколико пута зазвиждала и оде вукући даље празне вагоне. Послије кратког времена, видимо да се горе опет формирала колона и да завија овамо према нама, а онда се поче удаљавати од пруге. Дошао је ред да и ми кренемо. Нисмо далеко пјешачили, а оно опет застој. Виде се двије велике лађе какве готово нитко од нас

Идемо према хаустору. Некако се шутке окрећемо и на некакав посебан начин опраштамо се од тога дворишта у коме смо послије толико недаћа и несрећа нашли први мир. Узимамо свој пртљаг на торбицама, забацујемо упрте и излазимо пред кућу. Даруварци се већ постројавају на рубу цесте. „Ајде, излазите“, довикује Стево некима у хаустору, а кад су сви изашли даде кључ од хаустора неким људима са којима се руковао. „Поредајте се по шест. Кад Даруварчани прођу, одмах станите иза њих. Ја ћу ићи задњи да нетко не би остао“, засмијава нас Стево. „Ево, иду“, викну нетко. Сви се окренусмо лијево. Иде широка, дугачка колона. Сви су у бијелим, кафастим кошуљама, као

Возни ред постоји – све се завршава у Бајмоку петнаестог јула. Свједоџбе ће бити уручене, а онда у лађу, па кући! Тога петнаестога јула 1945. године Бајмок се орио од пјесама. Улице су пуне раздрагане младости, пуне среће и задовољства. Иде се и тротоаром и цестом. Нема тека, нема књига, нема торби. Слободне су и руке и душа! Идемо по свједоџбе! То су наша одликовања, наши ордени за успјешну завршницу рата. Уз све проживљене недаће и тешкоће свог несретног дјетињства, савладала су та дјеца и ову, прећутно тешку, али најкориснију препреку у своме животу. Имали су своје узоре, остали су постојани у својим идеалима слободе и боље будућности. Њима таквима

Здвојни и нерасположени су они који нису примили писма, па онда, по обичају, слуте и замишљају оно најгоре. Као и увијек гдје је пуно људи, ту има мјеста за свашта – како за весеље, тако и за тугу. Некога су писма охрабрила да издржи тај наш терет, а некога су до краја утукла. Погинуо је и отац Николе Сукнајића. Тај весељак, увијек спреман за досјетку и шалу, сав се изобличио. Не можеш га познати, затворио се у себе. Иде у школу, иде на учење, али то више није онај обични Никола. Прије неколико дана смо преко радија сазнали да је рат службено завршен и на територији Југославије. Јединице ЈА и

Црвена армија, савезници и наши другови побиједили су и још побјеђују на фронту, а ми морамо у школи. На састанку комитета СКОЈ-а тај задатак је стављен у први план. Учити, учити и само учити, како је рекао друг Лењин. Пренијета нам је Одлука Партије, органа власти и школе да ће настава трајати до петнаестог јула. Ту ћемо добити дипломе, а онда се сви интернати организирано враћају у своја мјеста. Наш је задатак да међу ђаке уносимо ведрину, весеље о завршетку разреда и добивању диплома. Да их увјеравамо како смо за пола године завршили два разреда, а неки један, умјесто за двије или једну годину. Говорити да су о свему обавјештени

Дође и половица маја. Учимо у послијеподневним сатима, а Стево Лабант већ са врата виче гласно и оштро: „Тишина“! Ушутисмо к’о заливени, сви окренути према њему. Он некако тише и скрушено проциједи: „Имам једну лошу вијест за вас“. Ми и даље нијемо гледамо у њега, а он онда пљесну рукама и одапне громко: „Капитулирала је Њемачка. Рат је завршен“! Сви скочисмо на ноге, сватко виче по нешто, громогласна граја: „Ураааа“. Скачемо, играмо, ван себе смо од радости. Излазимо на двориште, чујемо грају и галаму код Даруварчана, а нису ријетки ни пуцњи, па и рафали доље у центру. Идемо у даруварски, тамо већ играју коло. Хватају се и у друго коло,

Једино слободно вријеме нам је док слушамо радио-вијести и недјеља. Послије једног ручка, Стево нам је громким гласом саопћио да је пробијен Сремски фронт. Из свих наших грла проломило се: „Ура, ура, ураааа“, а тањури су одскакали од стола колико смо лупали. Радости нигдје краја. Вијести су увијек о Црвеној армији, о савезницима, о партизанима у Босни и Славонији, али су садржаји интересантни. Некад се својима са положаја јављају домобрани и усташе. Сваки пут су ти положаји даље према западу. Све ближе Бечу. Сад се на радију прича само о пробоју фронта, о томе како наши напредују, како су тиме почеле завршне операције за ослобођење земље… Једно вријеме, неколико дана,

За вријеме ручка речено нам је да су наше фамилије сретно прешле Драву, да су се неке смјестиле у Црвенку, Тител и Руски Крстур. Послана им је порука да смо и ми сви добро. Ово је у нас унијело велико весеље и дало нам неку изузетну снагу. Послије ручка, за столом тамо код цура, поче пјесма. Нисмо пјевали откако смо отишли од куће. Даница је повела пјесму: „Славонски смо млади партизани, ми волимо свој родни крај“. Сви прихватамо пјесму. Тресе се веранда, све грми. Пјевамо и плачемо. Онда нетко настави: „Гледа Гецо са букова пања како Сељо домобране гања“. Све бруји од мјешавине веселих ријечи, радосног смијеха и музике радија.

Кренут ћемо послије доручка, тротоаром. Ићи ћемо слободно, без неке колоне, да не сметамо пролазницима. Вратит ћемо се истом страном. Он ће ићи на челу. За вечеру је било кухано јаје, млијеко и крух. На креветима смо нашли по два пешкира – један за лице, други за ноге. Легли смо прилично рано. Неко вријеме смо разговарали и причали вицеве на свој рачун – Живка треба ставити на зачеље, а Николу Витаса на чело, да се колона не распада. Милана треба ставити напријед да сви изгледамо испеглани. Треба пребројити греде да упамтимо што смо сањали итд. Ујутро смо устали кад је већ био дан. Брзо смо обавили умивање, равнање кревета и

Друге саонице прођоше мало напријед па поче утовар у више њих истовремено. Све које се напуне одмах крећу. Са цурама је отишао човјек који распоређује по кућама и он је сачекивао сваке саонице. Дође ред и на мене. Носим ташку у руци, а целту под руком. Он ми, показујући руком, рече да идем у кућу. Таман сам отворио врата хаустора, кад видим постаријег човјека нижег раста. Раширио је руке и виче: „Ајде, ајде чекамо те“. Поздравим га са „добар дан“, а он, ваљда видјевши моју енглеску блузу, рече: „О, па ти си партизан“. „Ја сам партизански ђак“, одговорим идући према њему. Пружио ми је руку и каже: „Ја сам чика

Дошла је медицинска сестра са три човјека који су носили велике нарамке неког веша. Веш су ставили на стол. Они људи одоше, а сестра позва цуре да покупе своје ствари и иду у неку другу кућу. Нама је наредила да се свучемо до гола, да своје ствари свежемо у хрпу, са лачињаком или шпагом, или рукавима од кошуље. „Све мора бити у томе завежљају, па и рупчићи и чарапе, обојци и капе. Сватко нека стави тај свој завежљај крај лежаја. На столу имате гаћа, кошуља и пиџама, па се обуците. Ваше ствари, осим ципела, однијеће људи који су донијели веш. Ајде, одмах узимајте веш и пресвуците се. Ја ћу доћи