
Ђурђица Драгаш: Сетиш се и не знаш шта би са собом!
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како си јој спавала ” у крилу”, како те је учила да плетеш и како си јој помагала да “тка” биљце. Сетиш се и дједа, питомог и вредног човека који је својим рукама направио све ово око тебе што сада пропада и нестаје… и ону кацу у подруму што још пркоси. Дједа, којег си, мала и прехлађена, молила – ђидо, ложи ватру, гота (готова сам) па сте то препричавали годинама… Сетиш се и не знаш шта