Станите ви, верни мало у страну. Вама се обраћамо свакога Божића. Ви знате шта је милост и истина, па се само трудите да тиме живот свој осветљавате. А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима. Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук. Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони? Ако је вера опијум за глупаке, како се

Слика Уроша Предића на којој је овековечен лик патријарха Лукијана Богдановића, сведочи о драматичним годинама уочи укидања српске аутономије у Војводини, али и о несрећној судбини једног од најмлађих поглавара СПЦ Српски политички прваци у Војводини, нарочито представници радикала, оптуживали су га за разбацивање црквено-народног новца и шуровање са угарским властима. Представници угарских власти вршили су притисак на њега да измести своје седиште из Сремских Карловаца у Будимпешту и да уведе помоћног епископа суфрагана, све како би ограничили његову власт и одвојили га од народа. Патријарх Лукијан Богдановић (1867-1913) није испунио жеље ниједних ни других: нити је предао народним представницима на управљање богато црквено добро у Даљу нити је икада

Духовно благо североисточног дела Ниша које датира још из 12. века, наћи ће се ускоро у документарном филму Ниш – Уочи највећег хришћанског празника Божића потврђено је да се увелико снима документарни филм о богатом наслеђу североисточног дела Ниша под називом „Духовно благо Пантелеја”. Велики део града на десној обали Нишаве – Пантелеј је пребогат историјском и културном баштином, а највише је познат по месту сусрета великог српског жупана Стефана Немање и немачког цара Фридриха Барбаросе 1189. године. Двојица средњовековних владара срели су се у порти цркве у Пантелеју у време када је немачка војска кроз овај део Србије пролазила на путу за Јерусалим, током трећег крсташког похода. Црква у

Непозната лица су оскрнавила споменик тако што су скинула крст са овог обиљежја јунацима у Мојковцу, који је ових дана у знаку јубилеја – 100 година од чувене битке. Овај вандалски чин догодио се јуче на Бојној њиви гдје је прије 100 година црногорска војска испољила нечувен примјер саможртвовања, побиједивши далеко технички и бројно надмоћнију војску Аустроугарске империје. Са споменика, камене громаде на којој је уклесано “Ми смо пали да би Црна Гора и Србија живјеле”, који је недавно обновљен, скинут је крст. Предсједник општине Мојковац Дејан Медојевић најавио је уклањање крста правним средствима, објаснивши да на споменику никада није било крста. Својим суграђанима коју су оскрнавили споменик мојковачким јунацима,

Југославија је за нас историјски мртва – рекли су словеначки интелектуалци својим српским колегама две године пре Милошевићеве Осме седнице и четири и по године пре Туђмановог избора за новог поглавника Хрватске, а Михаило Марковић, Љубомир Тадић и Добрица Ћосић су се три сата касније у чуду питали: јесмо ли их добро чули… Олако се … заборавља да је ногу прва повукла Словенија, и то много пре него што су на политичком небу изнад Хрватске и Србије засијале звезде Фрање Туђмана и Слободана Милошевића. Још с јесени 1985, две године пре Милошевићевог „крштења“ на Осмој седници и четири и по године пре него што Хрвати у Туђману препознају свог новог