arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Велебиту мој..

Велебиту мој… Заплачеш ли мили,икада онако к’о отац. Кад зачујеш кроз твојих јела гране умирућих душа,плача пој. Обузме’л те, барем једном у години језа кад се сјетиш бата крвавих ногу босих, без цокула и веза, што уз вриску пијаних џелата ки врага људе к’о марву уз планину гоне. Познаш ти… Познаш,све те стазе од Госпића све до Отока Пага. Велебиту мој… Зашто ћутиш више од пола људског вијека. Стотине ти крашких,дубоких грла у’себ скриваш. Свако грло к’о ждријело које води до самога пакла. Застане’л ти бар у једном од њих кост од мушке ноге и’л подлактица Дјечија… Женска… Људска… Проговори…Проговори оче како ти се у њедирима твојим мрело. Велебиту мој…

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

Ратни злочин 20. и 21. октобра у Крагујевцу

Прво масовно стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 20. октобра 1941. године у 18 часова. Тог дана Немци су извели на стрељање две групе цивила. Сви ухапшеници одведени су у двориште касарне Трећег артиљеријског пука и тамо претресани и одузете су им све личне ствари. Немци су стрељали прво групу од 66 особа, у којој је било највише Јевреја, а потом и групу од 53 особе из затвора, у којој је било талаца и предратних робијаша. Немачке оружане снаге су 20. октобра 1941. године стрељале укупно 119 лица српске и јеврејске националности. Тако је почело. Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су

Љуба и Миља Каран, Црквени Бок ратне 1942. год.

Сведочење о страдању Љубе Каран из села Стрмен

Према сведочењу, Љуба jе у близини села Пуска силована, мучена и на краjу набиjена на колац. Маjка Миља jе такођер убиjена. Љуба (Миле) Каран jе рођена 1928. године у селу Црквени Бок, срез Костаjница, као jедино дете оца Миле, земљорадника и маjке Миље, рођене Докман, домаћице. Детињство jе провела у родном селу, где jе похађала основну школу и постепено стасавала у праву љепотицу. Почетком рата и стварањем НДХ започињу страдања њене породице. Отац Миле jе заробљен као припадник Краљеве воjске, интерниран у Немачку, где jе у заробљеништву боравио до краjа рата. У тако тешким временима, маjка и ћерка остаjу саме. Прво су натеране на прекрштавање из православне у католичку веру

Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница (ВИДЕО)

Челници државе имали су почетком деведесетих година прошлог века другачије планове за “Црну Катицу” Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа “Црну Катицу”, један од симбола града. Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице! Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао. Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у “Црној Катици” који су правили 4

Мирослав Максимовић

Мирослав Максимовић: Јаме бола никад нису закопане

Мање познати усташки масакр из августа 1941. у западној Босни, када је сеоска јама Безданка прогутала десетине Срба и, између осталих, затрла породицу његове мајке Стоје Узелац, која је као четрнаестогодишња девојчица, неким чудом успела да се спаси, подстакао је Мирослава Максимовића (1946) да испише потресне сонете. Књигу “Бол”, која не може оставити равнодушним ни читаоце који нису склони поезији, објавио је “Чигоја”. Место у самом врху савременог српског песништва Максимовић је изборио низом изузетних збирки (“Спавач под упијачем”, “Мењачи”, “Сонети о животним радостима и тешкоћама”, “Небо”, “Београдске песме”) за које је добио прегршт најпрестижнијих признања (Бранкова награда, “Милан Ракић”, Змајева, “Бранко Ћопић”, Дисова, Дучићева, “Десанка Максимовић”…). Са супругом Искром,

Како су Срби чували и сачували Хрватску (ФОТО)

Од граничара у Војној крајини у аустријском царству до партизана у Другом светском рату. Штитећи границе Беча, штитили и границе хрватског народа. У Шестој личкој партизанској дивизији било је чак 96 одсто Срба. Скандал који је не тако давно избио на конференцији у Загребу о несталима лицима, када је помоћник министра хрватских бранитеља Стјепан Сучић изрекао низ увреда на рачун Србије и рекао да све зло у региону долази из Београда, што је приморало Вељка Одаловића, генералног секретара Министарства спољних послова Србије, да напусти овај скуп, по ко зна који пут отвара питање српско-хрватских односа. Хрватска поново гори. Не само по даламатинском кршу. Горе страсти запаљене пре много деценија и

Ускочка шума - ексхумација

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946.  Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1] ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ Број 397 Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2] ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА БЕОГРАД Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати

др. Ђуро Затезало

Ђуро Затезало: Будућност се не гради на лажи

О страдању Срба у Хрватској у Другом свјетском рату, о ревизији прошлости и минимизирању српских жртава, као и о инструментализовању историје у дневнополитичке сврхе разговарали смо септембра мјесеца 2016. са сада већ покојним историчарем др. Ђуром Затезалом који је живио и радио у Карловцу, а свој је радни вијек посветио истраживању броја жртава Другог свјетског рата на нашим просторима. Извор: Извор: P-portal ; Аутор: Паулина Арбутина 11. 09 2016. ; НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим

Златко Вајлер

Побегао из Јасеновца па право у шуму

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Годишњица погрома Срба у Сиску: Масакр под маском ЈНА

22. августа навршава се годишњица најсуровијег у серији напада на Србе у Сиску и околини током 1991. године. У раним јутарњим часовима тог дана припадници МУП-а и ЗНГ су у транспортерима са ознакама ЈНА “протутњали” кроз више српских села сисачке општине пуцајући на све што се мицало. Епилог је било 15 мртвих и неколико десетина рањених мештана села Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани. После ових догађаја Срби из цапрашких српских села су престали да одлазе на посао, а затим су и формирали и општину коју су назвали Цапраг са седиштем у Градуси. У документацији Веритаса налази се обимна документација о најкрвавијем злочину хрватске полиције и

Павле М. Бабац: Велебитско Подгорје (1941 – 1945.)

ПОСВЕЋЕНО СВИМА КОЈИ СУ У ТОКУ НОР-А 1941-1945. ПОЛОЖИЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА ЧАСТ И СЛОБОДУ ВЕЛЕБИТСКОГ ПОДГОРЈА, ЊЕГОВИМ ПРЕЖИВЕЛИМ БОРЦИМА КОЈИ СУ ГА НАТАПАЛИ СВОЈОМ КРВЉУ И ОНИМА КОЈИ СУ ИМ НЕПРЕКИДНО ПРУЖАЛИ СВЕСТРАНУ ПОМОЋ УМЕСТО ПОГОВОРА Писац Павле М. Бабац, годинама је радио на овом рукопису, неуморно прикупљао грађу, разговарао са учесницима и сведоцима, истраживао наша и непријатељска документа. Све је то радио због неизмерног поштовања и љубави према свом родном крају. Патио је искрено због трагичних жртава које је поднео народ Шибуљине и читавог Подгорја, и желео да се његова судбина никада не заборави. Као велики патриота и родољуб, радовао се због херојског држања огромне већине народа овог

Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у Доњем Косињу (Лика)

 У знак сјећања на 82-годишњицу злочина над жетеоцима из Крша  српске националности, који су мучени, клани и силовани  а након тога бачени у јаму. Пише: Ђорђе Пражић Јама „Нездравка“налази се уз сами пут који води из Вукелић Села (Доњи Косињ), преко Мајдана, Милетић врха, Вршчића, покрај Пишталине према Брујином врху. Испод саме Пишталине са лијеве стране пута идући из Вукелића, на око десет метара удаљености од пута, тачна је позиција јаме „Нездравка“. У њу је 10.08.1941. године заклано и бачено 11 особа српске националности из Крша, који су ухапшени од стране усташа на косињском каменом мосту у Косињ- Мосту, када су ишли са жетве. Наиме, међу преосталим српским народом прочула

Скривање истине не убија хероине – Милица Мика Павлица

Августа месеца, када је започела акција “Олуја” , кренуле су колоне избеглица. Бака Мику убише на њеном огњишту, баш као и њеног Васу. Пише: Српска књижевница Гордана Павловић Село Комић смештено је у дивном пределу Лике, удаљено десетак километара од Удбине, а од Госпића 43 км. Некада су ово село красиле две православне светиње: црква Пресвете Богородице, која је  уништена  током Другог светског рата и Храм Светог оца Николаја, који датира још из 1778.године, такође спаљен  у Другом светском рату, а после потпуно порушен. Комић обележава Покров Пресвете Богородице (14. октобар) као своју славу. Село је било насељено претежно српским живљем и по попису из 1991. године, имало је 153

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје  дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Браћа мученици Ристо и Марко Поповац

Злочин над Србима из Метковића уочи Видовдана 1941.

Убијено је 14 Срба, међу којима по један католик и муслиман. Из Метковића су су убијени  правослани свештеник Василије Ковачина (1912), трговац Бошко Поповац (1883) и син му Ристо (1912). УЗ СЦЕНУ  ЗЛОЧИНА У АУТОБУСУ КОД СЛАНОГ НАД СРБИМА ИЗ МЕТКОВИЋА И ДУБРОВНИКА (СКОРО СВИ ПОРЕКЛОМ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ) 27. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ.  МЕЂУ ЖРТВАМА НИЈЕ БИЛО ЈЕВРЕЈА КАКО ЈЕ У ФИЛМУ “ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА” ПРИКАЗАНО Остале жртве су Иличковић Марко, Косовић Ристо, Милан Лечић, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Други син Бошка Поповца (Марко) успео је да побегне. Вратио се у Метковић где му је била  Хрватица и са

Атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву

Принципов пуцањ – пуцањ за слободу, а не повод или узрок великог рата

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, члан “Младе Босне” Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од посљедица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек. Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Убијени Франц Фердинанд, познат по својој изразито антисрпској и антијужнословенској политици, а према мишљењу његовог оца, цара Фрање Јосифа, био је “сасвим неспособан и без икаквих државничких вриједности”, није био ни изблиза толико важан да би се због њега свијет нашао у рату. Атентат није био ни повод ни узрок рата. У то вријеме Европа је навикла на

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45. године (2)

Априлски рат, хрватска издаја и побуна, проглашење НДХ у Чапљини, огорчене борбе за град, окупација прве српске жртве, успостављање хрватске власти и припреме геноцида. Пише: Миленко Јахура  За потпуно истребљење Срба идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре него је исту Кватерник прогласио у Загребу! Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску,

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

Поводом 82 године од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Часни фратар – сотона

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ ПРВИ логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Крвави пир у глинској цркви

Усташе наредиле да се угаси улична расвета, а онда је почело клање у православној цркви Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаджер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме. Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили

Убити учитеље и попове

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. маја  2016. године. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице,

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала