arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

Поводом 83 године од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Jasenovac spomenik

Часни фратар – сотона

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Убити учитеље и попове

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Миострах: Трагом предака

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Драган Чавић

Усвајањем Декларације враћамо барем дио дуга онима који страшно пострадаше од стране Хрватске државе прије више од 70 година

Уводно обраћање народног посланика Драгана Чавића, на 7. редовноj сjедници Народне Скупштине Р. Српске поводом Приjедлога Декларациjе о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јевреjима и Ромима. Бања Лука, 21.октобар 2015.године Даме и господо народни посланици, За народе Републике Српске, данас jе jедан од оних дана коjи се намећу као историjски и коjи то заиста и jесу. Коначно jе дошао дан, у оквиру обиљежавања 70 година од побjеде над фашизмом, и 70 година од нестанка фашистичке и геноцидне Независне државе Хрватске, да се jедан парламент jасно одреди о погрому почињеном током Другог свjетског рата над Србима, Јевреjима и Ромима, народима коjима jе усташка Независна држава Хрватска намjенила и проводила политику

Раде Црногорац: Кад се Пива на небо селила

7. јуна 1943, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у пивском селу Дола, десио се један од најстравичнијих злочина. Припадници фолксдојчерске Принц Еуген Дивизије, говорила је званична историја, рафалима су покосили 522 житеља овог краја, а међу њима и 109 дјеце. Смрт су сијали низ цијело пивско племе, тако да је живо спаљено, у селима и катунима или бачено низ литице, више од 1 260 невиних људи, жена, дјеце и стараца. У сливу Комарнице, Пиве и Таре, између Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника, окружено Гацком, Голијом, Шипачном и Дробњацима, простире се старо херцеговачко племе Пива. Пива је српском роду дала низ знаменитих личности, међу којима се, поријеклом из

“Судњи час” у Смедереву у Другом светском рату: катастрофа пуна тајни

Који је узрок мистериозне експлозије након које је Смедерево названо српском Хирошимом и колико је заиста жртава које је изазвала. Покушавајући да помогне мајци да припреми ручак од мало намирница које је имала на располагању тог 5. јуна 1941. године у приземној кућици на ободу београдског насеља Звездара, близу данашње Волгине улице, 12-годишња Даринка Максимовић препала се када је њен дом затресао земљотрес од кога су из креденца попадале шољице и тањири. Било је 14 сати и 14 минута, дан је био врућ, а Београђане, још увек шокиране од снажног бомбардовања града неколико месеци раније и окупације која је уследила, додатно је уплашило подрхтавање тла. „Е, само нам је још

Иван Јовановић – Црни: Усташа јамар и Титов партизан

Име му је међу око 1600 усташа- католика погинулих „за хрватску слободу“ на споменику у Чапљини, подигнутом 2002. године Иван Јовановић – Црни Полуписмени сељак, усташа јамар, мучитељ и масовни убица, монструм из Шурманаца у католичкој жупи Међугорје, главни убица пребиловачких мајки и њихове деце и хиљада других Срба, завршио је Други светски рат као Титов партизан у Жумберачкој бригади! У њу је ступио у маја 1945. после заробљавања код Цеља и остао до демобилизације 3.јула 1945! Јовановић је ову чињеницу из своје биографије испричао 4. 10. 1956, иследнику Ахмету Алечковићу, као окривљени у Истражном отсјеку Мостар Државог секретаријата за унутрашње послове БиХ (записник 463/56). Иван Јовановић је рођен 1902,

АРХИТЕКТА ПОКОЉА НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И РОМИМА

Ужасне размјере покоља на подручју гдје је НДХ имала потпуну власт најбоље се виде у Мостару, гдје је од априла до октобра 1941. године број Срба са 5.000 пао на 852. Министар унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/ Андрија Артуковић прописао је 13. маја 1941. године „Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за […]

Преживео ликвидацију у Јасеновцу маја 1945.

Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживио је Мане-Манојло Вековић, родом од Мојковца. Мане је успио да дође код четника колашинске бригаде и да опише своју трагедију и трагедију осталих четника који су спаљени у крематоријуму концем априла мјесеца 1945. године. „Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе, тада су довели и 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум. Усташе су прво повезали све четнике са рукама на леђима и тако их приводили крематоријуму који је био у подруму зграде. Сјећам се да сам избројио 10 степеница када сам се попео на

Помен и парастос за 520 Вељунчанa

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

Ђуђевдан је, црн Ђурђевдан на Вељуну. Данас је помен и парастос за 520 Вељунчанa и осталих из околних села, који страдаше у Покољу првих дана “онога” рата. Одлазим са Мићом, Душаном и Николом. Скупља се свијет око спомен-костурнице на Вељуну гдје су њихове кости пренешене са мјеста масовног покоља у Хрватском Благају на данашњи дан. Икону Светог Вукашина први пут је на Вељун донио Душан. До сад је са њим била два пута на Кордуну, у Садиловцу. Људи загледавају икону, многима је непозната. Има их и који знају, објашњавају другима. Свети Вукашин је Херцеговац из села Клепци. Завршио је у логору Јасеновац уз познате ријечи које је упутио својим џелатима:

Кристална ноћ у Задру

02. маја, се навршило 33 године од првог великог егзодуса српске заједнице у Хрватској – задарској Кристалној ноћи, када је за 24 сата протерано око 10.000 Срба, а сва њихова имовина, и пословна и приватна, уништена или минирана. Мада је у овом злочину учествовало неколико стотина локалних Хрвата, укључујући и полицајце, нико још није одговарао пред судом Овај догађај се може упоредити са Кристалном ноћи из новембра 1938. године, у којој је 15.000 Јевреја пољског порекла протерано из Немачке, каже за “Вести” Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра Веритас. – У Задру је као повод искоришћено убиство хрватског полицајца у близини места Полача код Бенковца. Међутим, каснији догађаји ће показати да

Епископ славонски Лукијан, Извештај СА Сабору СПЦ о БЉЕСКУ 1995.

У раним јутарњим часовима, 1. маја 1995. године, извршиле су снаге Републике Хрватске агресију на Републику Српску Крајину на простору Западне Славоније. Напад је изведен са свих страна уз учешће три пута јачих снага (15.000 „зенги“) уз садејство тенкова, артиљерије па чак и авијације. Наши су имали 2 тенка и 4 топа. Изненађење је било тим веће, јер су снаге РХ преузеле пунктове УН и одатле напале, осим тога, влада РСК је испоштовала све одлуке УН, онако како је наредио председник Србије Слободан Милошевић, који је стајао иза свих тих одлука. Што се тиче спремности за рат, Западна Славонија, као најистуренији део РСК, окружен са три стране Хрватима, била је

Здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу у Београду (из Збирке фотографија Музеја града Београда)

Непознато о бомбардовању Народне библиотеке Србије: Дан када је горело српско сећање

Поводом рођендана Народне библиотеке Србије, посећамо на најтрагичније дане једне од најважнијих наших институција и откривамо мало познате детаље бомбардовања Београда 6. априла 1941. године Осим страдања људи, материјалних добара и инфраструктуре, с почетком Другог светског рата, у потпуности је страдала и Народна библиотека Србије. Она је плански гађана – највећа и највреднија ризница покретне културне баштине овог дела Европе сравњена је са земљом. У њој је чувана грађа не само српског порекла већ и она која је потицала са територије читаве Европе и која је обухватала хронолошко раздобље од готово хиљаду година. С правом не само историчари већ и стручњаци који се баве заштитом културне баштине и у Европи

Почетак пакла за Србе – прво су 6. априла 1941.г., сравнили са земљом Београд

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања ‘Тројног пакта’. Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив ‘Страшни суд’ [Strafgericht]. У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању јер је била недеља. У

Прича о српском дјечаку – јасеновачком логорашу

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је

Српску децу обавезно одгајати на усташким начелима и у католичкој вери

(Одломци из књиге „У мучилишту – паклу Јасеновац“ Ђорђа Милише, репринт пишчевог издања из 1945, издавач Политика, Београд, 1991.) Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви. На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства… Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње,

Покољ Фундука, Орлића, Вукадиновића и Веиновића 17/Март – 18/Март

Село Калебовац, Кореница 17. и 18. марта 1945. године усташе су поклале и спалиле у кућама и сјеницама 40 Срба презимена: Фундук, Орлић, Вукадиновић и Веиновић. Доносимо Вам непотпун списак жртава, које не смијемо заборавити ! Извори и литература: Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у и социјалистичкој изградњи, Група аутора, Карловац, 1979, 1058-1060. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.

Прича о звездашима у рату: „Не пуцај, ми смо наши!“

Пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио, пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали. Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а

Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу

Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20.000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео

Ови заробљеници су градили „крвави пут“ – а после тога су погубљени

Југословенски заробљеници који су за време Другог светског рата били у Карашоку, требало је само да изграде пут до Финске, а после тога ниje требалo више да постоје. „Од доласка у логор у Карашок, Макс Гемеинхарт – познат као „Ексер“ – понашао се према неухрањеним и болесним заробљеницима на дивљачки и нехуман начин. Тукао је најболесније заробљенике без обзира на њихово стање и слао их на рад. Уобичавао је да туче исцрпљене заробљенике тако старшно да су они често умирали од његових удараца. Такође је слао болесне и изгладнеле заробљенике на погубљење. Сва убиства и погубљења извршавала је једна група Немаца међу којима је био и он.“ Ово је рекао

ВИДЕО: Погледајте филм „Иродови синови“

Продукција „Пријатељ Божији“ обележила је 22. априла 2017. интернет премијером свог најновијег филма „Иродови синови“. На овај дан 1945. године око 1200 заточеника логора Јасеновац одлучило се на покушај пробоја и самоослобођење, а само 107 их је преживело. У знак поштовања и пијетета према свим жртвама геноцида учињеног у Независној Држави Хрватској, Продукција “Пријатељ Божији” снимила  је филм “Иродови синови” који није само фактографско сведочанство злочина. Његов главни садржај је анализа историјских, политичких, духовних, психолошких корена, узрока, мотива и повода који су довели до најбруталнијег обрачуна са српским народом. Посебна пажња посвећена је страдању деце, а оно, у својим библијским димензијама, представља догађај без преседана у читавој историји човечанства. О

Успостава усташке власти у Госпићу и широј околини – Књига Јадовно 1.

Усташка организација у Госпићу је свој рад зачела тридесетих година. У времену до 1941. године, снажно је утицала на средњошколску и студентску омладину. Госпић је постао центар политичких снага усташа, који су имали подршку једног дијела богатих трговаца и обртника. Поред политичке подршке, они су усташку организацију помагали и материјално, улажући у њену пропаганду и […]

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала