arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

БАЊАЛУКА, 12. ОКТОБАР 2024. ГОДИНЕ: Књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“

У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. У организацији Удружења Херцеговаца  и удружења Бесједа у Бањалуци, у вијећници Банског двора, у суботу 12. октобра 2024. године са почетком од 18 часова биће одржано књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“. У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. Бесједе:• др Сена Михаиловић Милошевић, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић рецезент Зборника;• Ранко Павловић, књижевник из Бања Луке;• Ацо Драгићевић, приређивач Зборника;• Павле Екмечић предсједник УО Удружења Огњиште из Пребиловаца саиздавач Зборника. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Ослобођени Јасеновац

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

Милан Басташић (1931 – 2016.)

Био је један од оснивача удружења грађана Јадовно 1941. Навршило се осам година од упокојења. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Наташа Дракулић: Празна села и гробови без имена

Име села Дивосела у Лици, крај Госпића, настало је етимолошки спајањем речи дивно и село. Кажу да је баш такво и било; богато и велико, на лепом положају, мада то не знам јер никад у њему нисам била иако ми километражом није било далеко од родне куће. Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен. У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге

dara_banovic.jpg

Дара Бановић

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок покоља коjи су извршиле усташе над становништвом села Паланчишта и Горњи Јеловац, 22. и 23. октобра 1942. године. У покољу jе убиjено 650 људи, махом жена и дjеце, а Дара jе своjим очима видjела масакр над око 300 жртава. Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживjела jе оваj усташки покољ, али њена дjеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису. Она jе jедан од свjедока коjи jе наjвjеродостоjниjе испричао одвиjање покоља. Њен лик на малим екранима видjели су милиони гледалаца широм бивше СФРЈ, приликом откривањаспоменика на Мраковици, 1972. године. Дара jе том приликом уручила предсjеднику Јосипу Брозу Титу,

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

СУЗЕ СА НЕБА

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама  изађу  пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу,  Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..   На  врелом подневу, из  ко зна  како  пристиглог облака, пролило се  неколико  капи,  на  шта  ми  се  отело из  уста:„Ево кише!“   Једна  од  тих  измучених  мајки,  које су  свашта  преживеле  али  никада  нису  биле  у  очају,  болно ме опоменула: „Сине, није киша  већ сузе  с’неба!  На данашњи  дан  увијек  ка’не нека.“   Ово сам научио за цео живот! У

О злочинима над Србима из села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок на Банији

До данас, деценијама након Другог свјетског рата, није дефинитивно утврђен списак имена свих жртава усташког геноцида на подручју општине Црквени Бок. Општина Црквени Бок се састоји од села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок. Ова села се налазе на десној обали ријеке Саве, 40 км далеко од Сиска, 50 км узводно према Јасеновцу. Становништво је 100% српско-православно. Према попису становништва из 1931. године, у ова три села било је укупно 2725 становника. У селу су биле цркве Св. Преображења Господњег, саграђена 1880 и црква Св. Ане, завршена 1930 године. Неколико дана након формирања Независне Државе Хрватске, усташе преузимају власт у општини Црквени Бок, хапсе виђеније Србе, туку их, малтретирају и

Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница (ВИДЕО)

Челници државе имали су почетком деведесетих година прошлог века другачије планове за “Црну Катицу” Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа “Црну Катицу”, један од симбола града. Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице! Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао. Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у “Црној Катици” који су правили 4

Ко је био Динко Шакић: Ватрени усташа, комадант геноцидног логора смрти Јасеновац

Након рата, Шакић заједно са супругом пацовским каналима бјежи у Аргентину а 1947. године у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Имао је  троје дјеце, којима је крштени кум био Анте Павелић. У Загребу, 4. октобра 1999. године, командант усташког логора у Јасеновцу у Другом светском рату Динко Шакић осуђен је на 20 година затвора Рођен је у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за предсједника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима. Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, којем је надлежност била организација

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

На стратиштима у Бихаћу усташе убиле 384 студента и ђака

На стратиштима у Бихаћу почињена су свирепа убиства Срба у Независној Држави Хрватској, а један податак о жртвама рата у том мјесту од 1941. до 1945. године говори да су убијена 384 студента и ђака, изјавио је парох бихаћки Славиша Милиновић. Милиновић је рекао да је много српске дјеце из Бихаћа страдало од усташа, али да тачан број није уписан. Он је истакао да су дјеца убијана на најсвирепије начине – клањем, стријељањем, бацањем у јаме, пребијањем и одсијецањем дијелова тијела. – Један податак који говори о жртвама рата у Бихаћу 1941-1945 каже да су 384 студента и ђака страдала, док је пострадало 2.200 издржаваних лица, што значи да је

Милорад Екмечић

Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да

ДРОБИЛИЦА ЗА KОСТИ – Логор у коме је страдало на хиљаде Срба, а нису ни Аушвиц ни Јасеновац

Kонцентрациони логори о којима се најчешће прича су обично Аушвиц, Белзец или Дахау. Међутим, они поптуно бледе у односу на Маутхаузен-Гусен, који се налази око 20 километара од Линца у Аустрији. Био је класификован као логор 3. реда, што је значило да је имао најбруталније могуће услове притвора, а у њему је настрадало на хиљаде Срба током Првог и Другог светског рата. Kомплекс је назван по селу у којем се налазио, а састојао се од главног кампа и више споредних око њега. Логор је изграђен у Маутхаузену због своје близине граду Линцу. Био је дом великог броја политичких непријатеља Рајха током Другог светског рата. Немачки војници су га звали “Дробилица

Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице

Кајмакчалан као капија слободе

На данашњи дан пре 108 година победом Српске војске окончана је судбоносна битка на Кајмакчалану у којој су учествовали наши славни преци – носиоци Албанске споменице. Заузећем Каjмакчалана наше победоносне трупе први пут ступаjу на земљиште своjе отаџбине. Част за то припада Дринскоj дивизиjи. Овако jе у званичним српским извештаjима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да jе „отворена капиjа отаџбине и слободе“, да jе планински ланац и наjjаче утврђење, за коjе су Бугари имали наређење да бране до последњег воjника, заузела воjска васкрсла после страдања у Албаниjи. Дринском дивизиjом командовао jе Златиборац, пуковник Крста Смиљанић. Крвава драма траjала jе 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с

Велебитски усташки устанци

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба. Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.) од 2.638 становника има 244 или 8.49 %  Срба. У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

У име части – говор мајора Милана Тепића

Милан Тепић jе био маjор и последњи одликовани хероj Југословенске народне армиjе (ЈНА). Рођен jе у Комленцу, селу покраj Козарске Дубице у Републици Српскоj, 1957. године. На почетку ратних сукоба у Хрватскоj, 29. септембра 1991. године, маjор Милан Тепић се нашао опкољен са своjим воjницима у складишту оружjа, у селу Беденик надомак Бjеловара. Уз њега су били махом младићи на одслужењу воjног рока. Ратна деjства хрватских паравоjних формациjа, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у воjно складиште. После неуспелих преговора, на маjору Тепићу jе остало да донесе одлуку од коjе су зависили животи младића и судбина jедног од наjвећих складишта наоружања ЈНА на териториjи Хрватске. Одлука коjу

Грубишно Поље, 28. септембар 1942. – Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини

Крајем септембра 1942. године почела је непријатељска офанзива на Билогори у којој је учествовало 5.000 хрватских усташа, домобрана и Нијемаца. У Грубишном Пољу је 28. септембра 1942. године убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Непријатељ је тада у логоре, јасеновачки и сисачки, отјерао 3.000 становника, углавном жена, стараца и дјеце, од којих се вратио врло мали број. Број Срба са Билогоре био је више него преполовљен ликвидацијом 487 мушкараца на Јадовну и острву Пагу почетком јула 1941. године, исељавањем 2.500 људи у Србију, те одвођењем

Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!

Пробој из Јасеновца су извршили занатлије. Схватали су да им је то једини спас, јер су сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци. Заточеници („логораши“) раде, док могу, само „гробарске послове“. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су и радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји, „занатлије“. То је значајан моменат чувеног „Пробоја“, априла 1945, о којем се, из посебних идеолошких разлога,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала