Код куће смо остали моја сестра Јованка, Маријан и ја. Пошто је Гојило још горјело гледали смо ту свјетлост у даљини и чекали да се мама врати. Вечер је одмицала, а ње нема. Ослушкујемо иду ли каква кола. У штали цвили гладно ждријебе. И ради ждребета мама и Марија морају да се врате. Сада смо већ забринути. Што би се морало догодити да оне тако касне? Нема ни Вилка. Свакако комбинујемо, али једна запрега би морала доћи. Да су се покварила кола, то се у селу даде рјешити, па макар позајмили друга кола. А и Цеду ће пећи млијеко јер ћузан (ждријебе) цијели дан није сисао. Коначно нас Маријан увјери

Маријан каже да је у Грубишно Поље, у варош, дошло доста домобрана и усташа. Ми одмах мислимо да ће нас отјерати у логор. Јошко Шимуновић прича шта му је све о покољима Срба у Херцеговини причао усташа Муса који је добио кућу Митра Бишкупа. Јошко је био „повјереник” за ту кућу и у то вријеме смо ми спрезали нашу кобилу Цеду са Бишкуповом кобилом. Тако се то спрезање једно вријеме наставило и кад је Муса дошао. Касније смо спрезали са кобилом усташе који је добио кућу Митра Попаре. То нам је било ближе. Међу нама дјецом настало је весеље када се Цеда ождријебила. Ждријебе нисмо морали везати као телад, па

Сингерових, као извора новости, сада није било. Њих су дјелимично замијенили Словенци који су становали у кући лугара Дане Шегића. Господин Станко је био професор, а госпођа Аница учитељица. Овдје нису били запослени. Углавном су се дружили са Трегнерима јер је Славко Трегнер био „повјереник” за кућу Шегића кад су му жена, кћи и млађи син отјерани у Србију (Дане и старији син Владо убијени су у Јадовну 1941. године). Словенци Поникварови носили су од Трегнера млијеко, а, како је Славко био у Културбунду, а брат му Вилим у гестаповцима, Трегнерови им нису били искрени кореспонденти. Тако су радо к нама навраћали, а један њихов син похађао је са мном

Средином јула 1942. на бјеловарски округ је допремљено и у села размјештено око 16.500 особа са Козаре. Већина тих особа касније је на превару позивана да се врати у свој крај, а, умјесто тога, депортирана је у Јасеновац и тамо погубљена. Велики број их је, заједно са домаћим Србима, нашао смрт у билогорским селима, а за преживјеле је наредних година организирано пребацивање на Козару уз помоћ јединица НОВ-а. Извјестан број одраслих дјевојака и младића ступио је у НОВ и био распоређен у бројним славонским јединицама. Ускоро након тога, усташе су много свијета са Козаре дотјерале на сајмиште у Грубишно Поље. Тог дана падала је јака киша. Једна јадна жена уђе

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда тјерати”. Мајка пристаде. Не знам да ли је одмах нешто платила или је касније то урадила. Настаде додатни страх. Ето, и Сингерови су се покрстили, па што урадише с њима?! Раније се причало да је нашим људима у Копривници нуђено да се покрсте, па да су то одбили. Сада ми то коментирамо: „Зашто да ми пристанемо, а отац и брат нису пристали”? Свјесни смо да су убијени, можда и зато, али ми сад немамо избора. Ускоро дође дан покрштавања, а у међувремену смо

У нашу кућу често навраћају и Сингерови, чланови велике жидовске породице. Они имају дућан и биртију, а Бранко, који је хендикепиран (тешко хода и при томе има некакве присилне покрете руку), прави кефе/четке. То су, у ствари, неке три породице, а све их зовемо Сингер. Ту су Полди са кћерком Златом и сином Здравком, те женом Илонком, затим је ту Маргита са кћерком Миром и сином Адолфом. Све су то одрасла чељад. Главну ријеч води “омама” Бранка, мајка Маргите, Ђуке (Ђуре) и Розике, која има синчића предшколске доби. Нитко нигдје није запослен. Сви су код куће, одржавају врт и лијепо двориште. Најчешће нам долази Розика и Полдинова Злата, вршњакиња моје

Осјетим ја да у кући од мене крију нека догађања. Видим да се доносе неке корпице, цулца… Доноси се у крилима преклопљеног фертуна, а све се то спрема у собици (остава). Кад се тога накупи, долази Јелена Попржанова или њезин муж Јошко Шимуновић и то у крумпирској кошари односе. Долази тако и Тина Груберова и цуре Грбине (Даница и Божица), а неријетко са мамом на прозору разговара Љуба Пејновића. Некад уђе и у кућу. Мама често о Љуби разговара са пријом Јеленом Пармак, симпатичном сиједом старицом пркосних манира. Она станује десетак кућа од нас, уза село, а Љуба толико од ње, у истом правцу. Моју знатижељу и протест мајка је

Кроз неколико дана у Грубишно Поље досељене су породице Словенаца. Неке су смјестили у српске куће, а старе и немоћне, неспособне за рад, додијелили су у породице преосталих Срба, да би им уз ослабљену радну снагу још отежали живот. Нама су додијелили двоје старих људи. Имали су близу седамдесет година. Бака је увијек тражила млијека па јајце, а стари је јео све и свирао је виолину. Помагао нам је у лакшим пословима. Недуго иза доласка Словенаца усташе насељавају српске куће усташким породицама из Херцеговине, Далмације и Загорја. Готово у свакој породици има усташа са пушком. Неки су у цивилу, неки имају само усташку капу, понеки је у униформи. Они су

Живот је био јадан међу Србима у Грубишном Пољу и околини. Наш народ се готово никамо није кретао. Постоји стални страх, осјећај несигурности, безнађа – осјећај да са нама може нетко друге вјере учинити што хоће, а да никоме не одговара за то. Увијек, готово сваки дан, се чује да је нетко убијен, заклан. Национални и етнички барбаризам добио је још један прилог: свим Циганима из Сталовице ошишали су њихову дугу косу па су и они у страху. Чули су да Нијемци поред Срба и Жидова уништавају и Цигане. За вријеме читавог рата ниједан Циганин није био у усташама. Кад се мекани пут на Међедовцу и у Малој Барни присушио,

Географска карта Грубишног Поља и околине   < Прилози уз књигу                                        Садржај                                         Априлске жртве 1941. године – попис >

Рецензија, Василије Каран: Геноцид у континуитету Обиман захват, како у далеку историјску, тако и у недавну прошлост са акцентом на Други свјетски рат, љекар Милан Басташић се одважио и својом снагом и неком необичном вољом одлучио се да из свог угла посматра претешка историјска збивања која није лако данашњем читаоцу предочити, на одређен начин протумачити и тако приближити. Његов поглед, у односу на збивања, нема нарочит критичарски однос према збивањима, већ пишчева намјера је да сваки детаљ потцрта, да уђе и у најситније детаље унутар Славоније (билогорски крај), да све то истакне на онај и онакав начин који остаје у равни и сразмјери стварних и истинитих догађања. Он полази (када

У Госпићу је била кројачка дворана у власништву Саве Пемића. Он је родом из Великих Зденаца или из Зденчаца. То је била родбинска веза са Ђуром Басташићем, мојим прадједом који је умро релативно млад, а његов једини син Миле касније се преженио у кућу Шеловића у Грубишном Пољу. Била су три брата Пемића. Остали су без родитеља, те их је Миле Басташић примио на богато Шеловића имање од четрдесет пет јутара земље као помоћну радну снагу, да не кажем слуге. Саво је преко “Привредника” отишао у кројачки занат, а Вељко и Стојан су још неко вријеме остали. Послије је Вељко отишао радити у млин, а Стојан је отишао негдје служити.

Влак је 28. априла предвечер кренуо према Бјеловару. Дуго ниједна од породица није знала куда су ти људи одвезени. По изјави Марије Босанац, то је потрајало око три недјеље. Говорило се да су отјерани на рад у Њемачку. Никоме није ишло у главу да се толики људи могу поубијати! Љуба, невјечана жена Дане Бобића, негдје је дознала да су у Копривници, у логору „Даница“. Мајке, жене и сестре почеле су одлазити у Копривницу, односити храну и чисти веш. Из страха да иду на жељезничку станицу у Грубишном Пољу, оне су одлазиле у Шпишић Буковицу па одатле влаком у Копривницу. Кад се мајка вратила из прве посјете, донијела је очеве дугачке

Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре и жене да виде своје најмилије, јер затварање у вагоне значи да ће некамо бити одвезени. Сватко понешто носи: потребну обућу, одјећу… Неки су из кућа истјерани напола обучени или у папучама. Носи се понешто и за јело. Чувари-усташе и домаћи цивили са пушкама не дозвољавају да се било шта даде њиховим комшијама, до јучер уваженим домаћинима којима су ишли у госте, на славе, на Божиће, на Ускрсе, на крститке и бабине, у сватове… „Шта

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити код истог мајстора. Међутим, почео је рат, а он још није узет у војску. Дошли су Нијемци па је од страха пред њима дошао кући. Причао је о некаквим Фолксдојчерима, домаћим Швабама који су се латили оружја као што је овдје урадила “Сељачка заштита”. Каже да они на рукаву имају кукасти крст, а капе су им са шилтом. Нетко је наишао из вароши. Шапатом прича да су усташе и заштитари г. проту Јована Марковића за

Почеле приче да се у клокочевачкој шуми побунио резервни пук, све углавном „Шокци”. Поубијали командире и команданте Србе и Црногорце и отишли кућама или прешли у заштиту. Дошао нетко из горњег краја, тамо је ујакова и теткова породица, шапћу да стално пеку крухове и дају Босанцима и Србијанцима, војницима који шумом бјеже испред Нијемаца да их не заробе. Немају више одјеће да им дају да се пресвлаче. Опрему бацају у онај стари бунар преко пута Ђукића куће. Иде одозго, јаше на коњу војник. Раскопчан је, без оружја, на коњу нема седла. Говори: “Све је пропало, то је велика њемачка сила, сву коњицу која се супротставила су поубијали – и коње

И још они кочијаши и ујак нису ни упрегли коње под она кола, кад настаде тајац. Дошла нека три човјека. Једног добро познам. Имају шешире, на рукама хрватску тробојницу и на рамену карабин. Кажу: „Хрватска се предала! Испрежите коње и идите кући”! Сељаци једва дочекаше, одвојише коње од кола, узеше вагијере у руке и кренуше кући. Нас тројица брже трчимо кући да пренесемо нову вијест. Сматрали смо вијест важном јер се посљедњих дана пуно говорило о томе да се Хрвати предају Нијемцима, да неће да се боре, да су издали, да се у појединим селима пуца по војсци… Саопћим оцу шта се десило у Ковачевића дворишту, а он каже: „Каква

Недјеља је. Облачно вријеме. Митар Амиџић, годину дана старији од мене, и ја идемо код мог вршњака, нашег заједничког колеге Предрага Попаре (Баће) и чујемо звук авиона. Дођосмо до Баћине куће кад ту неки људи причају са Баћиним оцем о томе да је бомбардиран Београд. Митар и ја одмах трчимо натраг кући да донесемо ту вијест. Отац и мати се чуде, довикују некима који пролазе тротоаром и питају да ли је истина то што смо чули. Ето и свијета из цркве. Неки застају, родитељи причају са њима нагнути кроз прозоре. Застају углавном рођаци и кумови. Они из католичке цркве само пролазе, не застају. У тој причи нетко рече да је

Бивши котар Грубишно Поље покривао је подручје источне Билогоре, а граничио је са котаревима Вировитица, Слатина, Дарувар, Гарешница и Бјеловар. То је најсјевернија опћина западне Славоније. Уже подручје Билогоре и Калника брдовито је и шумовито, а у источном дијелу Билогоре и на Калнику насељавају га претежно Срби, чија се села као уска трака провлаче између Подравине и Мославине, насељених готово искључиво Хрватима. По попису из 1931. године, на том је подручју тада живјело 24.179 становника и то 11.200 Срба, 8.000 Хрвата, 1.200 Мађара, 3.500 Чеха и 300 становника осталих народности. Како се види, Срби су на том подручју чинили најбројнији дио становништва – 46%. Бивши грубишнопољски котар има као котар

У јулу мјесецу 1942. године усташе су на подручје грубишнопољског котара дотјерале око 9.000 Козарчана, стараца, жена и дјеце, “заробљеника” с Козаре. Сви су ови “заробљеници” у биједном физичком стању, гладни и болесни. Почетком августа, по наређењу III оперативне зоне, чета прелази у Славонију и ту остаје све до акције на Шпановицу, 3. октобра 1942. године, у којој је и сама судјеловала. Крајем августа 1942. године Гедеон Богдановић је, заједно са десет другова, прекомандиран у састав Првог славонског партизанског одреда. Славонци, Мославчани и Бановци 27.9. заједнички нападају Грубишно Поље, гарнизон од око 200 усташа и 300 домобрана. Све те акције, а и неке друге мање, извршиле су здружене снаге с

Тада су ухапшена 504 Србина. Отјерани су у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну на Велебиту. У августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Исељавање врше странци-усташе и домаће усташе, те једна чета усташа-кољача из Херцеговине. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба. Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова. Одмах затим, Нијемци су у српске

Усташе су у односу на број становника биле безначајна мањина. Треба имати у виду да је у оно вријеме и уз увјете какви су били (капитулација, присуство њемачких јединица у Грубишном Пољу, потпуна подршка дијела апарата бивше власти, затим водства ХСС-а и већине католичког клера) и та мањина била сасвим довољна да осигура успоставу усташке власти. Одмах након успостављања усташке власти паралелно је успостављен и систем усташке организације – усташки логор у Грубишном Пољу, усташки табори по опћинама, а и усташки ројеви по селима: Г. Рашеница, В. Ператовица, Лончарица, Тополовица, Зринска, Велики Грђевац, В. Барна, В. Зденци, Дјаковац и Турчевић Поље. Осим тога, појединци и мање групе наоружаних усташа постојале

Без обзира на хладноћу, кишу и сусњежицу или снијег, готово сваку вечер у зиму ’40/41. годину доста људи ишло је у варош (центар мјеста Грубишно Поље) слушати радио. У горњем крају мјеста нитко није имао радио-апарата. Не знам колико их је могло бити у вароши, али сви су ишли слушати радио у кућу гдје је кројачку радњу имао Смола. Он је имао радио па би га поставио у гањак (тријем) и ту су га слушали и они који стану у тријем, али, без обзира на временске прилике, и они који у гањак нису стали. Владала је потпуна тишина. Радио је гласно, врло гласно говорио. Слушало се без напрезања. Говорили су

1. Бјеловитић Милош, Јарић Илија, „Гудовац 1941 – Да се не заборави“, Матица српска Републике Српске, 2002. 2. Бобетко Јанко, „Све моје битке“, Властита наклада, Загреб, 1996. 3. Бојчић Цвјетан, „Ожиљци“, Удружење Дережана у Београду, Београд, 2003. 4. Босанац Марија, Касетофонска снимка, „Грубишнопољски лист“ бр. 86, 29. март 1991. године – посебан прилог. 5. Бркић Звонко, „Билогорска сјећања“, Опћинска конференција Савеза комуниста Грубишно Поље, Грубишно Поље, 1969. 6. Булајић Милан, „Јасеновац: усташки логор смрти“, „Српски мит“, Музеј жртава геноцида, Београд, 1999. 7. Цветковић Б. Здравко, „Седамнаеста славонска НОУ бригада“, Војно-издавачки завод, Београд, 1978. 8. Дебић Ивица, Делић Анте, „Откос“, Матица хрватска, Грубишно Поље, 1999. 9. Дедијер Владимир, „Ватикан и Јасеновац“,