arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Раскол

П0МРАЧЕЊЕ УМА  „…сваки коjи зло чини, мрзи на видjело и не иде к видjелу да не покараjу дjела његовиjех, jер су зла. А ко истину чини, иде к видjелу, да се виде дjела његова, jер су у Богу учињена…” (Јеванђеље по Јовану) Док jе четрдесетих година двадесетог виjека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањаjући као грану с пута jедну по jедну препреку оскудно наоружаних, разjедињених и деморалисаних противничких армиjа, Анте Павелић jе у завjетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и jугословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава jутра коjа су другима доносила страх, неизвjесност и безнађе,

Збјег Срба у једној од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у којој је Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

Све је пажљиво записивао

Нема никакве двоjбе да jе Иван Горан Ковачић своjу „лабудову пjесму“ – поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то ниjе само чињеница да jе он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свjедочанства, већ сасвим конкретни докази да jе Горан разговарао са већим броjем преживjелих из jама и са усташких стратишта — да jе оно што jе чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дjела. Збjег Срба у jедноj од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у коjоj jе Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“ Милан Росић jе

vukasin-ikona.jpg

Ради ти, дијете, свој посао

Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол српског страдања у НДХ током Другог свjетског рата. Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедиjе и његов вечни кошмар. Поприште наjмонструозниjих злочина човечанству познатих, коjи су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историjи наших простора. У мору прича jасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман броj људи jе прошао кроз његове капиjе. Међу ретким причама коjе су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, коjи jе постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свjетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О

Доброчин се злу не нада

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице. У сјећањима и казивањима нема ни мржње ни клетава. Умјесто жеље за осветом, да се зло злом врати — праштање и великодушност. Умјесто да оптужују и крвницима никад мира не дају, углавном ћуте као да је све то што им се десило удесила некаква виша сила којој се не смије и не ваља ни име спомињати, а камоли противити. Једино што никада не заборављају и што никада не пропуштају прилику да нагласе и

blagoje-jagodic.jpg

Двапут их враћали са губилишта

Поточани су jедно од риjетких села у ливањскоj котлини, настањених мjешовитим становништвом, у коjему усташе због нечег ниjесу приступиле потпуном истребљењу Срба и затирању њихових кориjена. Ипак, страхови коjе jе неjач из овог села преживjела готово да су равни смрти. О голготи коjу jе преживjело педесет и пет становника овог села казуjе Благоjе Јагодић, тада jеданаестогодишњи дjечак: „Краjем седмога мjесеца четрес прве, одрасли и за рад способни мушкарци из Поточана затекли су се на планини, jедно сат и по ода од села. Било вриjеме косидбе, па ваљало уграбити за лиjепиjе дана и приjе светаца. Једно jутро, ето сеоскога кнеза Јака Михаљице, званог Јакић. Иде кроз село и наређуjе женама да

А како гробове да замијенимо?

Све до 11. априла 1992. године, међу Србима у Ливну jе тињала нада да се зло неће поновити, да ће разум побиjедити и да ће се све ипак разминути на витлању  националистичким барjацима и проусташкоj галами, можда на диобама и сеобама, без крви и злочина. Тог дана jе, међутим, громовито одjекнула виjест да jе на путу Гламоч – Ливно, на перифериjи Гламочког поља, убиjен Србин, Ливњак, Миле Радоjа. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 16. марта 2016. године. Да све буде жалосниjе и парадоксалниjе, управо Миле Радоjа, педесетjедногодишњи електричар, стасита људина као од Цинцара одваљена, човjек  коjи се ниjе боjао по два ока у глави, много приjе

ognjena_marija_livanjska.jpg

Спасих душу своју

Све оно што се у Другом свjетском рату, посебно у првоj ратноj години, збивало у Ливну и околини, само jе неодвоjиви дио пакленог наума Анта Павелића коjи се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вjере на исток. И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе коjе су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коjу циjену. Они су, како пише Виктор Новак у своjоj чувеноj књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или ‘вjери дjедова’, или да их се

Ћутала је до гроба

И запис који слиједи датира из августа 1990. године: На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац. Са црне надгробне плоче гледају ведре очи, а на мирном овалном лицу нема ни трага петње, ништа што би незнанцу казало каква је мука прерано сломила ову стамену жену, шта је скршило дух и снагу која зрачи са тог лица. Не умију то да објасне ни њена дјеца Драгиња и Бранко. Мало, премало знају о судбини своје мајке, о ономе што је преживјела као једанаестогодишња дјевојчица тог црног љета 1941. године, далеко одавде, у утроби Динаре. Није мајка никад жељела да их

Милорад Јандрић

Док је живих сведока, биће и истине

Страдање породице Јандрић почело jе усташким покољем у родном поткозарском Читлуку, и наставило се у дjечjем логору Јастребарско. У подравским Хлебинама стекао jе и другу фамилиjу Они коjи покушаваjу рехабилитовати НДХ и умањити усташке злочине почињене за време владавине те фашистичке творевине заборављаjу да jош увек има живих сведока. Шупље приче о логорима у коjима су заточеници тек ‘радили и гледали позоришне представе’, ови људи врло лако могу демантовати. Нажалост, своjим животним искуством. Читлук – Босанска Дубица – Стара Градишка – Загреб – Јастребарско – Копривница – Хрватска Костаjница. Пут jе то Милорада Јандрића из Борова насеља, живог сведока свирепих усташких злочина и страхота коjе jе доживео у родном селу,

Пуно срце у празној кући

И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке. Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића… Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је компликованије, теже и спорије него у већини европских земаља. Пише: Славко Голдштајн Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. фебруара 2016. објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени. Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева

МИЛИЦА ЕРЦЕГ — ГАЛКА: Остао немир вјечити…

Галка

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека. Живот је учинио своје. Увело глатко тамнопуто лице с којега румен ни у сну није силазила, истањиле и побијељеле тешке плетенице вране косе, због које су је момци из миља прозвали Галка, а крупне очи боје презрелих трешања уситниле и утекле у главу. Свјежа су још само сјећања и ране љуте због којих је послије Другог свјетског рата побјегла испод Динаре да овдје у сремској равници потражи лијека, потражи мир и заборав. Смирила се Милица Ерцег у Сурчину, али остао немир вјечити

Budo-Simonovic-na-dnu-jame-.jpg

Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Оваj jединствени видео запис приказуjе спуштање спелеолога са потомцима жртава у бездану jаму Равни Долац у Ливањском пољу. Само у ову jаму су хрватске усташе на Огњену Мариjу 1941. године живе побацали 218 жртава. Нако шест недjеља и три дана из jаме су живе извучене 13 жена и jедан мушкарац. Након 50 година потомци жртава есхумирали су кости побиjених, умили их, осунчали и похранили у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну.   На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. До сада наjкомплетниjи приказ о страдању Срба Ливањског поља 1941. године, урадио jе господин Будо Симоновић са своjом књигом „Огњена Мариjа

Ране Боје Лалић

Село Губер jе jедно од наjљепших у Ливањском пољу. На самоj перифериjи Ливна, са лиjепим новим кућама, широким авлиjама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизациjом, подсjећа на шумадиjска села. У jедноj од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боjу Радету, родом од Лалића из Руjана. Мало приjе тога jоj ненадно умро муж и остала сама да се виjе у пространоj кући. Навикла jе Боjа да губи и трпи ударце, цио живот jоj губљење, али године учиниле своjе и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакриjе сузу. Поготову кад говори о паклу jаме Равни долац, коjи jе и

evo-nase-dece.jpg

Видео: ЕВО НАШЕ ДЕЦЕ

Погледаjте документарни филм Здравка Шотре коjи свjедочи о страдању Срба из Херцеговине у Независноj Хрватскоj 1941. године. Мученичко село Пребиловци наjстрашниjе симболизуjе геноцид коjи  jе преживио српски народ. Потомци након 50 година широм  Херцеговине ваде кости своjих предака из jама и достоjно их сахрањуjу. Оваj филм из 1991. има своjу специфичну тежину ако знамо да jе убрзо након тога “комшиjа” са незапамћеном монструозном мржњом уништавао и кости мученика. Везане виjести: Видео записи везани за страдање у Пребиловцима, љета 1941. Страница на нашем саjту посвећена ПРЕБИЛОВЦИМА

Драган Ј. Пејановић: Убијени од усташа

Ноћу, 16 априла 1941 године, у вријеме уласка Њемаца и Талијана у Мостар, мој дјед Драго је као чин личног протеста против окупације истакао заставу Краљевине Југославије на димњак термоелектране рудника угља у Мостару, гдје је радио као машин-бравар. Послије тога је више пута одвођен у усташку полицијску станицу у Мостару на саслушавање. Посљедњи пут је ухапшен на послу 26.јула 1941. године и након пар дана боравка у станици пребачен у градски затвор Ћеловина. У том времену неколико пута је довођен кући на преобуку, у пратњи полицајца Крешимира Крталића (родом из села Гнојнице, код Мостара). Војислав, Драгин син се сјећа да му је приликом једног од тих долазака полицајац нудио

Блаженопочивши Патријарх српски господин Павле

† Патријарх Павле – Беседа у Пребиловцима 1991.

† Патриjарх Павле jе после одслуженог парастоса новомученицима Пребиловачким, испред ,,Дома културе,, (у коме се у лето 1941 године одиграо крвави усташки пир), беседио окупљеном народу о истинском смислу страдања. Беседа jе обjављена у целини jер се само као таква може исправно схватити, без простора за jеднострана и ниским мудровањима склона тумачења.       Везане виjести: Видео записи везани за страдање у Пребиловцима, љета 1941. Слово Милорада Екмечића у Пребиловцима-Oдржано 24. новембра 1990. године ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ПРЕБИЛОВЦЕ Страница на нашем саjту посвећена Пребиловцима  

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

English  Игра броjкама jе дрска подвала! У Другом свjетском рату, у општини Грубишно Поље, на Билогори, било jе 3.108 жртава рата. Од тога jе 2.214 жртава мушког и 894 жртава женског пола. Аутор: Др Милан Басташић Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 08. новембра 2015. године. Национална структура жртава jе слиjедећа, Срба 2.694, Хрвата 165, Рома 78, Јевреjа 47 и 124 осталих. У jасеновачкоj  групи логора убиjено jе 1.115, у госпићкоj 549, слиjеди Сисак са 104, па остали. Укупно 2.007. Остале жртве до 3.108 укључуjу директни терор и друга стратишта. Жртава дjеце до 14 година било jе 318. Од овог броjа, на предшколску

Tata-Sabranje.jpg

На српској Билогори нема села гдје нема масовне гробнице нашег народа

Клерофашистичка НДХ, до jесени 1942. године, злочином Покоља  ликвидирала jе 2.694 српске главе са Билогоре, међу њима 318 – еро дjеце од колиjевке до 14. година старости Милан Басташић Билогорско подручjе у западноj Славониjи, уважаваjући све релевантне критериjе, ми поимамо по православним сакралним обjектима коjи га ограничаваjу, од Мале Трновитице,Великих Зденаца и Јасенаша. Њих ни мање ни више од двадесет и седам. Наjстариjа светиња jе Храм Св. Пантелиjе у селу Павловац из 1670.године. Сви ти обjекти уцртани су на карти Аустроугарске монархиjе коjа датира из раних година осамнаестог виjека. У то вриjеме, на томе простору ниjе евидентирана ни jедна католичка богомоља. Са торња цркве Св.Петке у Великоj Ператовици, на врх Билогоре,

Јадовно-Симбол страдања Срба, Јевреја и Цигана у НДХ

Фашистоидна Ендехазија сишла је са германских територија на средње европском подручју на Балкан и омогућила свом квислингу Анти Павелићу, загребачком адвокату, да стане на чело те Независне државе Хрватске, са центром у Загребу. Благослов јој је дао Адолф Хитлер, канцелар Немачке, а прећутно и Римски папа, поглавар католика у свету. Хришћанство Адолфа Хитлера, као и његовог италијанског колеге Бенита Мусолинија, засновано је на истим расним, политичким и верским начелима, на чистунству крви, вере и молитве. Католичанство је религија свих, којима је божји апостол у Риму. Православље је грех хришћански, јер је то Безбожје, такође и Ислам… Према томе учењу и веровању, није Грех истребити невернике и људске створове који загађују

Крива клетва

Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што jе у име „Свете, Божjе, Католичке и Воjуjуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске краjине, односно у свим оним краjевима у коjима jе било настањено српско становништво и у коjима jе ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…” Ливањски краj ниjе карактеристичан ни по поброjу жртава ни по методама коjе су примjењиване за остваривање паклене усташке идеjе чиjи jе родоначелник био др Миле Будак, да се jедан дио Срба побиjе, други расели, а остали преведу у католичку вjеру и тако претворе у Хрвате. И у Ливну

Залогај смо дијелили…

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама. Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку

uzeli_mu_seku1.jpg

Усташе му пре 70 година узеле секу и још трага за њом

Милош Милиновић не губи наду да ће наћи сестру Добрилу коjу су усташе одвеле 1942. и коjу тражи све до данас. Последњи пут се видели у прихватилишту „Каритас“ у Загребу. Напомена редакције портала Јадовно 1941.: Овај прилог је на нашем порталу објављен новембра мјесеца 2012. године.   Мићо, не даj ме! Оваj вапаj, коjи jе изговорила, тада трогодишња, Добрила Милиновић, упућуjући га рођеном брату, и данас, седам децениjа касниjе, одзвања у глави Милоша Милиновића. Он веруjе да ће живети за дан када ће поново срести своjу Добрилу, братски jе загрлити и пољубити. За Милоша Милиновића из Бањалуке, коjи jе зашао у девету децениjу, али jе доброг здравља и свеже мисли,

Под туђим крстом: Четник већ у вртићу! (13)

Према проценама православног свештенства у Хрватскоj, католичку веронауку у школама похађа око 90 одсто српске деце  Духовном геноциду Католичке цркве и лично Фрање Кухарића нарочито су допринели мешовити бракови и њихова „jугословенска деца“. Венчање у католичкоj цркви, по тумачењу Српске православне цркве подразумева да су обоjе пришли тоj цркви. Кад jе српско дете у вртићу од почетка изругивано, родитељи из жеље да га заштите, похрваћуjу га. Било jе студената коjи су се, плашећи се испита, изjашњавали као Хрвати. Јован Покраjац у напису „Укључивање српске деце у католички веронаук у Хрватскоj узело маха“ („Политика“ од 15. децембра 1994. године), између осталог, каже: „Туђманови поданици ариjевски инсистираjу на чистоти свог порекла. Управо

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала