arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Свест о злу

У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па и на нашу, размишљамо о ономе што нас професионално, али и људски, највише погађа. Пише: Слађана Илић Реч је о догађајима у оквиру академске и културне заједнице, као и медија, где се, сведоци смо ових дана, невероватно, али истинито, академске слободе мешају са говором мржње што, поред осталог, заиста много говори о пренебрегавању и/или неразумевању чињеница наше историјске прошлости, о невероватној склоности самозабораву и самопоништавању, као и о непоштовању једне од три чињенице српског културног обрасца ‒ Јасеновцу. Имајући то у виду, не можемо да се не запитамо какви смо ми то постали и да ли је могуће

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско “биће”. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

На празник Благовијести 1934. године рођена бака Роса Кончар

На празник Благовијести, 7. априла 1934. године, рођена је бака Роса Кончар у селу Доња Гата у општини Бихаћ. Бака Роса, рођено Цимеша, оставила је један од најупечатљивијих утисака на гледаоце документарног филма ГАРАВИЦЕ. Њено живописно свједочење, ношња, марама и крајишки изговор привлаче пажњу већ у првим секундама, не остављајући никога равнодушним. Током снимања интервјуа, у априлу 2022. године, непоколебљиво је изразила жељу да помогне у стварању филма. На свако питање, оштроумна и интелигента жена, одговарала је детаљно, откривајући и нове приче. Ниједном није поновљено снимање, јер је увијек говорила течно. Биле су потребне седмице да се преслуша и размисли о свему изговореном. Након сваке преслушане реченице само су се смјењивали

Пре­да­ва­ње с филм­ске тра­ке др­жи па­жњу ђа­ка на ча­су исто­ри­је

У Основ­ној шко­ли „Бу­бањ­ски хе­ро­ји” у Ни­шу осма­ци ће да­нас – тач­но че­тврт ве­ка од по­чет­ка Бит­ке за Ко­ша­ре – о нај­по­зна­ти­јој бор­би то­ком агре­си­је НА­ТО-а и хра­брим бра­ни­о­ци­ма до­мо­ви­не у епској би­ци у ре­јо­ну чу­ве­не ка­ра­у­ле учи­ти из до­ку­мен­тар­не при­че ко­ју су на филм­ској тра­ци овекове­чи­ли Ђор­ђе Бо­ја­нић, на­став­ник исто­ри­је, и Де­јан Јо­ва­но­вић, ве­ро­у­чи­тељ у овој ни­шкој осмо­лет­ки. Пише: Миленија Симић-Миладиновић Они су твор­ци до­ку­мен­тар­ца „НА­ТО агре­си­ја 1999. – Ко­ша­ре”, ко­ји је, уве­ра­ва­ју, ура­ђен ра­ди обра­зо­ва­ња: „Ни­је про­фи­та­би­лан, ра­ђен је без бу­џе­та, али из ду­ше, ср­ца и љу­ба­ви пре­ма отаџ­би­ни Ср­би­ји, за осма­ке и сред­њо­школ­це да би уче­ни­ци­ма при­бли­жио су­шти­ну и зна­чај бит­ке и ју­на­ка са Ко­ша­ра.” „И да­нас,

Ђурђица Драгаш: Кошаре – петнаесторица на једнога!

Такав је био однос снага 9. априла 1999. године када је нападнута караула Кошаре. Око стотинак голобрадих младића, махом на одслужењу војног рока, бранило је тог дана своју земљу, своју породицу, све нас који смо били иза њихових херојских леђа! Верујем да нико од њих, када су само пар месеци раније кренули у војску, није могао да претпостави у каквом ће се паклу наћи. Били су то обични младићи, махом из скромних породица које нису имале ни пара, ни утицаја да их “преко везе” сместе у неки безбеднији део земље или их пошаљу у иностранство како би избегли рат. Били су то младићи који су иза себе оставили детињство, прва

Басташић: То што се Србија није до сада одредила према Покољу је понижавајуће, увредљиво и боли

Он је навео да је Република Српска 2015. године у свом парламенту донијела Декларацију о геноциду над српским, јеврејским и ромским народом у НДХ. На платоу испред Цркве Светог Марка у Београду данас је организована прва акција потписивања петиције за усвајање резолуције о Геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској. Са скупа је поручено да су мученици страдали у НДХ оставили завјет да морају бити испоштовани и да се око овог питања и ове резолуције морају окупити Срби ма гдје да живе. Миле Боснић, предсједник Покрета Срба Крајишника, који је покренуо иницијативу, поручио је да је доношење ове резолуције једно од најважнијих питања српског народа, питање његове историје и

Душан Бабац: О херојству Александра Берића, носиоца српске Медаље части

На почетку Априлског рата, командант речног монитора Драва Краљевске морнарице био је поручник бојног брода прве класе Александар Берић.  Драва је служила у Првој минерско-баражној групи у Бездану са задатком да пружа артиљеријску подршку Осјечкој дивизији. Монитор Драва затекао се 6. априла на Дунаву код Бездана, близу границе са Мађарском. Осмотривши велике формације немачких авиона које су прелетале границу са Мађарском, поручник Берић је издао наређење да се, према унапред утврђеним координатама, отвори ватра на најближи непријатељски војни аердром код Мохача који је био удаљен око 7 km. Непријатељска извиђачка авијација више пута је безуспешно покушала да открије положај са којег је дејствовао југословенски монитор при чему је противавионском ватром

Резолуција о геноциду у НДХ у најави

Двадесети век са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током Другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима над Србима. Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе

ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА НА ЛИЈЕВЧЕ ПОЉУ: „Четничко Косово“ у свијести српског народа Херцеговине

6. aприла 1945. године у борбама у Лијевче Пољу страдало је језгро херцеговачких четника на челу са својим командантом Милорадом Поповићем. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА Аутор: Милан Никчевић, април 06, 2020. НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Оно што је Зидани Мост, Кочевски Рог и Похорје у свијести националног народа Црне Горе то је Лијевче Поље, „четничко Косово“ у свијести српског народа Херцеговине – симбол трагичног страдања дубоко урезан у душу и колективно памћење, „збирно

Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“ Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац,  усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније: „Био

ГОДИШЊИЦА УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА У БИЛЕЋКОМ СЕЛУ БРЕСТИЦЕ

“Када би се у јаме херцеговачке, у те тамне безданице без сунчева зрака, у окриље жалости и мрака, слиле све сузе које за српским мученицима пролише мајке и сестре, очеви и браћа, кћерке и синови, е прељевала би вода из тих бездана”, то ми рече један честити старина у селу Чавшу на ободу Поповог поља гдје усташе злочин починише. Исту причу могли би чути на сваком кораку тужне и жалосне, али никад покорене, никад утамничене земље Херцегове која још ране извидала није. У зору 2.марта 1942. године српско село Брестице напали су муслимани сусједног гатачког среза. У том нападу погинуло је 46 Брестичана, а 43 рањено. Међу убијеним било је

Гробница у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта 1945. године

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа, прије самог ослобођења Госпића, одвели их у Смиљан, те их повjешали на путоказе и околно дрвеће на раскрсници путева у Смиљану. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала 

Милош Ковић: Никад више 1941.

Историчар Милош Ковић изјавио је да је смисао постојања Републике Српске у томе што је она посљедњи гарант права на постојање српског народа. Овде није реч о било каквој политици, овде је реч о једном народу који неће да мре, који хоће да живи, хоће да гледа своју децу како расту, хоће да остане у завету, у заветној светосавској вери својих предака. И то је све – рекао је Ковић на научном скупу у Бијељини посвећеном историји овог подручја у 20. вијеку. Професор на Филозофском факултету у Београду каже да је ријеч о првом у циклусу научних скупова о историји Бијељине чији је циљ да објасни чему Република Српска, не

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Опет Сребреница

Ових дана опет долазе сигнали од англосаксонске политике да ће Нијемци у Генералној скупштини УН поново покренути резолуцију о „геноциду“ у Сребреници. Исти ти Нијемци су у периоду 1941. – 1944. године направили геноцид над српским народом у Подрињу, преко својих извршилаца, а то су биле усташе под вођством Францетића легије, које су у Сребреничком срезу од 1941. до 1945. године убиле 2.264 Срба на најсвирепији начин, а од тога је било 430 дјеце. Укупно је од 1941. до 1945. године на подручју Сребренице убијено 6.469 срба. Исти ти Нијемци су у операцији ”Трио” 1942. године побили на Дрини више 100. 000 Срба, од Фоче, преко Вишеграда, Сребренице и Братунца,

ПРОТЕСТНО ПИСМО ПОВОДОМ НЕОУСТАШКИХ ИДЕЈА У СРПСКОЈ АКАДЕМСКОЈ ЈАВНОСТИ

Сматрамо да Грухоњићева расистичка харанга против српског народа, баш као пропаганда хрватских и муслиманских усташа уочи 1941, служи за то да оправда геноцид коме су Срби данас подвргнути од стране НАТО држава и потомака злочинаца из Другог светског рата. Изражавамо најдубље огорчење због недостојног поступања дела академске јавности који је протеклих дана стао у одбрану права Динка Грухоњића, запосленог на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, да неоусташким изјавама вређа читав српски народ, али и све пристојне, моралне људе, независно од националности, и срамотећи саму идеју Универзитета. На незадовољство студената, који су због Грухоњићевих дугогодишњих тешких увреда блокирали Филозофски факултет, управа ове установе одговорила је тако што је у потпуности

Владимир Бурсаћ: Успомена и сећање на човека који је само говорио истину у једно глуво доба

Након што је Фондација “Заборављени коријени” обновила споменик Драгану и Бојани Гргић, 30. марта 2024. године служен је и парастос брачном пару Гргић. Парастос је служило седам свештеника из пет епархија Српске православне цркве. Драган Гргић и његова супруга Бојана нису били благословени децом, биолошким потомством, наследницима. Међутим, чињеница да се петнаестак људи данас скупило на њиховом гробу, скоро 40 година како се завршио земаљски живот Драгана Гргића, као и да је Драган Радовић небројено пута био на овоме месту, док се обнављао споменик говори нешто сасвим друго. Говори да су Драган и Бојана иза себе ипак оставили децу, духовну децу и да смо ми та њихова деца, која чувају

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на

ЉУБА

Да ли је овај сунчани дан наш крај? Ова свјетлост и плаво небо над нама да ли ће заувек сјати над нашим почивалиштем? Бескрај и крај, коначност и вјечност, смрт и бесмртност, све је слило у једну тачку и стало у овај тренутак. Да ли се човак зато роди, зато мучи, зато погури под теретом сваке невоље – зато да у једном љетњем дану сагледа крај свега – крај муке и крај љепоте? Мука за мрву крува и љепоту рађања, љепота у оку и осмијеху и онда крај са питањем куда све одлази. Крај у сриједу! Можда је тако писано. Ја сам мислила да нијесам ни на средини живота, а

Ранко Раделић: Однос према Јасеновцу је калибрисан као мјера људскости

Упоредимо ли доступне трагове преостале из прошлих епоха са оним што нам као предложак пружа 20. вијек, јасно је да су наши давни преци били биолошки прилагођенији овој планети, несумњиво интелигентнији и морално супериорнији од данашње популације, која је биолошки, али и на много других планова, на путу убрзане деволуције. Извор: Још необјављена књига аутора Ранка Раделића – април 03, 2020. НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Иако је Јасеновац јасан знак тог пропадања,

СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ: ТАЛОГ ИСТОРИЈСКИХ НЕИСТИНА

У ,,Новој Зори“, број 73-74 (пролеће-лето, 2022) објављен је прилог Дејан Медаковић (1922–2008) ДАНИ, СЈЕЋАЊА IV. Академик Медаковић у својим дневничким записима 23. марта 1983. године коментарише реакцију Батрића Јовановића, на емисије Загребачке телевизије (8. и 15. марта) поводом 40. годишњице Битке на Неретви. Наиме, Јовановић  у Политици, 22. марта 1983. истиче своја запажања о емисији, а уредништву замера што су изоставили део његовог каракетристичног казивања, у којем је изнео аутентичне податке о тој бици у долини Неретве. Да подсетимо, прилоге за те две емисије су припремале ТВ Београд, Сарајево и Титоград. Али завршни посао, уобличавање емисије извршено је у загребачкој телевизији, која је ,,исецала“, брисала помињање усташа и домобрана. ,,Из емисије произилази да

Душан Бурсаћ: Анђели у паклу

Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, „Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни при­миле за стављање у излог, бојећи се нежељених после­дица. English То је још један доказ колико је у свест људи уко­рењено „братство и јединство“ између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов „Анђели у па­клу“. Анђели у паклу – садржај Душан Бурсаћ: АНЂЕЛИ У ПАКЛУИздавач:

Ранко Раделић: Геноцид над Србима – поглавље истргнуто из књиге свјетске историје

Џонатан Штајнберг, покојни професор модерне европске историје на Универзитету Пенсилваније и истакнути проучавалац Холокауста, написао је – „Изостављање Хрватске из конвенционалних студија о Холокаусту је попут књиге чије је прво поглавље истргнуто“, те да су напади на Србе у НДХ „најранији тотални Геноцид који је покушан током Другог светског рата“. Прије више од 2.000 година, у трећем вијеку прије нове ере, у сјеверној Индији није било ни демократије, ни људских права, ни паметних телефона, ни интернета, а поготово није било невладиних организација. Постојало је само чудесно Мауријско царство, са Ашоком Великим (273.-232.) као његовим владарем. Након бурних ратова које је водио око 265. пне, окрутни и сурови ратник Ашока је

Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим. У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче. И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима. Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији. До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у

Живот после НДХ

Велики број унесрећених који су некако преживели покољ компензовали су свој бол и трауму упадајући у ирационалне просторе ума, у асоцијалност и изолацију, у свет магијских обреда и мистичних ритуала. Пише: Милан Четник Судбина преживелих Срба на подручјима где је усташки геноцид био масован и монструозан само успут и фрагментарно помињана је у српској мемоаристици и публицистици, док је у историографији потпуно занемарена. Послератним комунистичким властима није падало на памет да ураде какву-такву менталну „асанацију терена”. Преживели су остављени да се, у материјалној беди, сами изборе са својим кошмарима и демонима. Велики број унесрећених који су некако преживели терор, рањени и прогоњени, сведоци злочина, припадници обезглављених или затртих породица или

Видиo сaм грoзoту нajвeћу

У лoгoру Стaрa Грaдишкa билo je стрaшних призoрa. Видиo сaм тaкo дa мajкa пoтпунo зaмaзaнa oд дjeчjeг прoљeвa свoje диjeтe држи зa руку, a дoк другo тaкo унeрeђeнa дojи. Aли нajтeжe ми je билo кaдa сaм видиo дa су у Jaстрeбaрскoм смjeштeнa тoликo мaлa дjeцa дa нису мoглa joш ни хoдaти. Или су лeжaлa или су пузaлa – причa Mилoрaд Jaндрић. Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ ; Аутор: Давор Коњикушић НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала