arrow up
Ж | Ž
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС НА КАМНИШКОЈ БИСТРИЦИ

У суботу, 15. јуна 2024. Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је Свету Литургију и парастос на спомен подручју у Камнишкој Бистрици у Словенији, на мјесту страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке которске и Херцеговине, 1945. године. Тада је на том мјесту наредбом комунистичких власти убијено преко 3500 невиних. Владици Кирилу саслуживао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, протојереј Предраг Шћепановић, из Митрополије црногорско-приморске и свештенство Митрополије загребачко-љубанске. Појао је византијски хор Црквене општине у Љубљани, а на Литургији су учествовали и многи вјерни из Митрополије црногорско-приморске који су, као и ранијих година, дошли на поклоњење том свештеном мјесту. Многи од њих потомци

У Белом Потоку у Београду одржан 14. Сабор Билогораца

После Смедеревске Паланке, Руме, Гроцке, Панчева и Новог Сада, у Белом Потоку недалеко од Београда, у хотелу „Сучевић“, 9. јуна 2024. се одржао шести пут Сабор Билогораца, 14. по реду од 2010. године у организацији Завичајног удружења „Билогора“. Пише: новинарка „Српског кола“ Весна Пешић Окупљање на Сабору Билогораца и овај пут било је проткано помешаним осећањима радости због сусрета пријатеља и рођака, бивших комшија и сабораца, али и туге због губитка завичаја, читавог једног света који после више од тридесет година није ни заборављен ни прежаљен. На Свечаној скупштини удружења присуствовала су три од четири члана Штаба Територијалне одбране Општине Грубишно Поље из 1991. године Милена Мркшић, Раде Кљајић, Регина

ПРИПРЕМЕ  СОКОЛА ЗА XVII СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТ У ПРАГУ 2024.

Соколски савез Србије позвао је соколе и све заинтересоване у свом гласнику “Око соколово” бр. 81-82  да са њима учествују на XVII Свесоколском слету у Прагу од 29 јуна 2024. до 5 јула 2024.          Српски народ слао је на високе школе у Прагу своје синове, који су касније кад су се вратили били на водећим местима  државног живота. У Прагу је 1862. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из српских народних песама. Српски соколи редовно су учествовали на Свесловенским слетовима у Прагу. У међуратном периоду соколи из Југославије су масовно учествовали на слетовима. После обнове рада 1992. српски соколи наставили су да

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Козара и Поткозарје – српски зид плача

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Српски Велебит

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

Мучно ницање Каменог цвета

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца. „Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.” То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак

Средњошколци у мисији против колективног заборава

Жртве масовног партизанског злочина заслужују право на истину и право на сјећање. Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и право на истину, поручили су ученици и професори Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор- право на сјећање“. Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима. Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају

Миле Дакић – Споменици НОР-а и револуције

Миле Дакић 1986. године израдио је драгоцјену монографију споменика и стратишта из Другог свјетског рата на простору општина Карловац, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Озаљ и Дуга Реса. Осим фотографија, монографија садржи и карту са исцртаним локацијама споменика, биографије народних хероја и хронологију догађаја током рата. Како су споменици на простору Кордуна у посљедњем рату рушени и скрнављени, тако ова монографија има већу вриједност. На плочама некадашњих споменика била су исписана имена српских жртава страдалих од хрватских и муслиманских усташа. Издавач: Меморијални парк Петрова гора Аутор: мр Миле Дакић Рецензенти: др Ђуро Затезало, пуковник Игњатије Перић Издање: прво Година издања: 1986. Спецификација: латиница, 141 страна, меки повез, 20 cm Примјерак сачувао: Драган Гвозденовић Дигитализација: Фондација “Заборављени коријени” Дигитализовано издање уз

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

Дарко Ристов Ђого: За мене је политика мисао и пракса о добробити свог народа

Aко је сва “политичка памет” у томе да се компромис представи као “мудрост” и “побједа”, немојте да се жалите што и сам народ иде трагом такве “памети”. Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам “за политику – глуп” и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну. Најприје, зато што се њихов и мој појам политике значајно разликују (за њих је политика умијеће материјализације нечег неухватљивог као што је подршка у нешто опипљиво као и способност да се тај процес циклично понавља). За мене је политика оно што је антички концепт подразумијевао када јој је у Хелади дато име – мисао и пракса о добробити полиса

КАКО ЈЕ ЗЕЦ СПАСИО РАЈКА ЋУКА УСТАШКОГ НОЖА: Судбина посљедњег свједока злочина на јами Гумна код Капавице

Сваког јуна у љубињском крају одржавају се помени жртвама усташких злочина из 1941 – оним на јами Гумна код Капавице и оним на јами Пандурица надомак села Вођена… А ова прича коју прича Рајко Ћук, посљедњи свједок злочина на Гумнима необична је и по томе што је у њој срећну и важну улогу, по нашег саговорника, одиграо – један зец! Он је трагедију учинио мањом барем за једног ловца. Како? Нajвећи дио живота Рајко Ћук из љубињског села Убоска провео је с пушком љубињског села Убоска провео је с пушком. Као ловац, нека врста херцеговачког трапера, верао се по љутим гребенима, планинским и брдским врховима, долинама, ловећи куне, лисице, јазавце,

Слободан Вујковић: Који циљ је имао Сремски фронт

Упорно су терали у јурише неискусне младиће претворивши Сремски фронт у касапницу српске деце. У тексту Мића Грубора „Необележена годишњица пробоја Сремског Фронта”, („Политика”, 5. мај 2020.) наведено је да је циљ отварања Сремског фронта био да се спречи „некажњено повлачење окупационих снага фашистичке солдатеске и њихових сарадника, наших издајника, Љотићеваца и четника Драже Михаиловића, који су окрвавили своје руке о свој народ – злочиначке кољачке тројке”, као и да је на Сремском фронту „погинуло 13.400 бораца ЈА”. Према другим изворима, циљ отварања Сремског фронта се разликује од циља који наводи Грубор. Разликује се и број погинулих. У дисертацији др Зорана Јеротијевића „Државотворност Равногорског покрета”, која је и као књига објављена

Нацисти и усташе договорили прогон Срба

Нацистичка Њемачка и власти усташке Независне Државе Хрватске, на састанку у Загребу 4. јуна 1941. године, договориле су исељавање, односно протјеривање, у Србију око 200.000 Срба. Према демографским књигама и налазима историчара Владимира Жерјавића, Срби су у фашистичкој НДХ чинили мало више од четвртине становништва – према службеним подацима из 1941. године било их је 1.848.000, од укупно 6.966.729 становника, или 26,5 одсто. Протјеривање српског становништва са подручја данашње Хрватске /без БиХ, која је такође била дио НДХ/ био је један од сегмената коначног рјешења “српског питања”, а друга два начина биле су ликвидације људи и масовна покрштавања. У НДХ Хитлер је уврстио и подручје БиХ, на којем је тада

Уз Светог Вукашина по Лици и Велебиту

Циљ једне у низу Јадовничких експедиција, био је лоцирање и обележавање три места страдања Срба у ери Покоља у Другом светском рату, три оскрнављена или потпуно срушена споменика, два у Госпићу и околини и један у близини Грачаца. Пише: Ђурђица Драгаш И прође мај… Још један мај у којем преко ноћи отопли, озелени, замирише! И могла бих да додам- један обичан мај – да није било путовања, такорећи ходочашћа, на које сам кренула с мојом браћом, Јадовничанима. На дуго и пажљиво планирани пут у Лику, кренули смо 13. маја 2022. године, Ненад и Душан из Бања Луке а Момчило и ја из Београда. Циљ су нам била три места страдања

РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. године

Манифестација „Дан бијелих трака“ у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке. Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године. Пођимо редом… Не постоји наредба о стављању бијелих трака на руку Заговорници „бијелих трака“ често истичу да је 31.

ЈАСЕНОВАЦ – Памтимо да не осудимо своју децу да им се понови!

Колико је Јасеновац стравична појава историје можда се понајбоље схвати када се види колико је језив утисак оставио на доктора Гидеона Грајфа, јеврејског историчара који је специјализован за Холокауст. Када се Јеврејин који је растао са причама о Шои шокира, мислим да би то требало да натера сваког да се замисли. Ако ни то није довољно, треба нагласити да је немачки генерал Хорстенау изразио у својој књизи потребу да повраћа када је крочио у логор и видео призоре побацаних дечијих лешева од којих се леди крв у жилама. Он је записао дословно: ,,Највеће од свих зла мора бити Јасеновац, који ниједан обични смртник не може појмити.’’ Овај мистичан, готово метафизички

Лико, колијевко и гробнице моја – ЗАШТО?

Мојим Кнежевићима, Милану, Антонији, Сари, Данилу, Николи – Драгији, Максиму, Ђури, Јови, Милици и мом Јови, а без Анђелије ништа. Још је у мом сјећању жива њена свилена коса која јој је падала на благо и смирено лице и тај дан када сам затекла своју бакицу (моју прабаку) враћајући се из школе, како сједи за нашим кухињским столом и дамски пућка цигарету за тек скуваном кафом. Бако, рекла сам јој, па шта је то, ти не пушиш. Само се насмијешила, проговарала није и пућкала је и даље. Као да је у мом сјећању постојао некакав фотоапарат који је то тог тренутка забиљежио и та слика вјероватно никада неће нестати из

Никола Милованчев: „Нaшe jeдинo спасeњe Србиja“ или Кoмe je трeбaлa Jугoслaвијa 1918.

Када се чита после 100 година, овај чланак из словеначке католичке Страже из 1919. делује и јако искрено, и луцидно. У вези са телевизијском серијом „Александар од Југославије“, треба указати на стварно политичко стање на југословенским просторима у време краја Првог светског рата, новембра 1918. У жељи да, посебно млади читаоци, сазнају истину о тим данима, одлучио сам се да преведем са словеначког изводе из чланка објављеног осам месеци после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Реч је о два наставка чланка „Корошец нас је продао Србима“ („Korošec nas je prodal Srbom…“), која су објављена у мариборском католичком политичком листу Стража 18. и 22. августа 1919. Дакле, не ради се о

Најстрашнија књига на свијету

Читао сам једном приликом о енглеским средњовјековним законима, који по неким тврдњама ни данас нису укинути, а којима се прописује начин усмрћивања код осуђених на смрт. Од облика тортуре је зависило колико ће дана протећи до смрти осуђеног. Међутим, без обзира на варварски поступак, ово морбидно штиво се уз мало самоконтроле може пробавити. Оно на што сам наилазио у свједочењима о усташким оргијањима тек сам дјеломично могао поднијети. Десило се да у опсежнијем тексту прочитам само пасус-два, понекад ме као из засједе изненади ужасан детаљ у опису страдања неког мученика, а постоје и такви описи који се у пристојном друштву не могу ни испричати. Но, све је то већ познато,

ПРЕКРАЈАЈУ УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЕ ЕВРИМА ИЗ ЕУ: Управник спомен-подручја Јасеновац о одлуци да због ревизије историје поднесе оставку

НИШТА више од оног што сам рекао када сам дао оставку не могу у овом часу да кажем, рекао је Иво Пејаковић за “Новости” поводом неопозиве оставке на место управника Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац. Јурица Керблер – Од сталног дописника Новости ЗАГРЕБ Напомиње само да је оставку дао Министарству културе које је надлежно за ову установу, али да није упознат са тим каква је била реакција. – Ја сам на отказном року који траје 30 дана и до тада ћу радити послове управника – објаснио је за наш лист. Повод са оставку био је текст историчара Владимира Гајгера, који је демантовао податке са интернет страница Јавне установе у Јасеновцу да

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

“Сјећам се добро и никад нећу заборавити 14. мај 1942.”

Из књиге Свједочанства геноцида у НДХ 1941-1945. Ђуре Затезала