Љупки су називи улица на Врачару. И звучни; добрим делом везани за наше романтичне јунаке из 19. столећа и места тадашњих буна и крвавих судара, па као такви некако и ближи срцу од оних са мог Новог Београда… Већ обична вожња тролејбусом на овом правцу, и бележење назива стајалишта, довољна су за радозналог да открије читав низ најсветлијих ликова – нажалост загубљених или ишчезнулих из нашег памћења. Кренете од Студентског трга и улице Васе Чарапића (Змаја од Авале, јуначки палог предводећи јуриш на Стамбол капију – код данашњег Народног позоришта, на дан ослобођења Београда 1806), па преко Теразија и улице Краља Милана, уз Војводе Драгомира (исто тако јуначки палог у

Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске. Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: “У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања”. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и “да се не боје смрти”. А 2. новембра, дехуманизујучи

Никола Велимировић, потоњи владика Николај, један од најумнијих и највећих Срба у 20. веку, али и уопште у националној историји, родио се 4. јануара 1881. године. Човек чије су очи памтиле векове. Његова животна прича је дуга, садржајна и сложена. Оно што је, међутим, суштински важно, јесте да је, данас међу најугледнијим теолошким мислиоцима широм планете (и шире од православног дела света) цитирани, а у Отаџбини често несхваћени и оспоравани, Свети владика Николај био пример оних за које су хришћанска духовност и борба за духовни препород, и национална борба за ослобођење и уједињење – били неодвојиви појмови. Са српским четницима је 1914. учествовао у ослобођењу Земуна. Следеће године, у тренуцима