arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида. Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године. Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку. Последњу

СЕЋАЊЕ НА МАСАКР У КРИВОЈ РЕЦИ: Палили људе, дигли цркву у ваздух, најмлађа жртва беба Вера

Средина октобра 1942. године најужаснији је период у сећању мештана Криве Реке и Копаоника, а први попис жртава који је урадио судија Радован Марковић исте године сведочи о размерама трагедије: фолксдојчери су тада побили више од 300 мештана поткопаоничких села у масакру у коме су пекли људе, палили читаве породице у колибама, стрељали на ливади, ампутирали им руке и ноге. Остало је упамћено да су 70 цивила угурали у претходно минирану Цркву Светог Петра и Павла и дигли је у ваздух. СС дивизија „Принц Еуген”, у чијим редовима је било око 1.500 војника, подунавских Немаца, под командом пуковника бивше војске Краљевине Фрање Кодра и са Бугарским 36. пешадијским пуком од

Хитлерова одмазда према четницима и партизанима: Краљевачки покољ је неправедно у сијенци крагујевачког

У заједничкој акцији четника и партизана убијено је 14, а рањено 10 њемачких војника а Њемци су у знак одмазде извршили стријељања . Адолф Хитлер издаје наређење војном заповједнику Југоистока Вилхелму Листу “да се најоштријим мјерама за дуже вријеме успостави поредак”. 14. октобра 1941. године, њемачке окупационе снаге су у Краљеву узеле прве таоце и у наредним данима су стријељали 2.190 жена, дјеце и стараца У заједничкој акцији четника и партизана убијено је 14, а рањено 10 њемачких војника а Њемци су у знак одмазде извршили стријељања . Адолф Хитлер издаје наређење војном заповједнику Југоистока Вилхелму Листу “да се најоштријим мјерама за дуже вријеме успостави поредак”. Начелник Врховне команде Њемачких

У МАСАКРУ УБИЈЕНО ВИШЕ ОД 300 МЕШТАНА КОПАОНИКА: СС дивизија пекла је децу, сакатила жене, запалила цркву са верницима (ФОТО)

Више од 300 мештана Криве Реке код Бруса убијено је у масакру, који је историја упамтила под кодним именом операција “Копаоник”. Аутор: С. БАБОВИЋ – НОВОСТИ Тог октобра 1942.године у подкопаоничким селима горели су људи. Када је кренуло ужасно  убијање, припадници СС дивизије “Принц Еуген”, са око 1.500 подунавских Немаца,око 1.000 припадника бугарског 36. пешадијског пука и 300 белогардејаца пекли су, палили, сакатили и стрељали мештане подкопаоничких села. Највише је страдала Крива Река. Најмлађа жртва била је беба Вера (Трифуновић). Поживела је тек месец дана. Најстарији убијени био је Јаблан Мишковић од 80 година. -Сачувало ме је тело мртве мајке, сисао сам два дана и две ноћи – посведочио је

Станко Опачић Ћаница: Дијете вађено из мајчине утробе не може бити ничији присталица, па ни НОП-а, али је и оно било заклано од усташа (1989)

Данас се слуша надбискуп Фрањо Кухарић који каже да је у Јасеновцу побијено 40.000 људи, и то већином Хрвата. Све је ишло у правцу да се злочини геноцида прикрију Станко Опачић Ћаница организатор је устанка на Кордуну, командант батаљона, члан Председништва ЗАВНОХ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, Главног штаба Хрватске. Отворио је Прво заседање АВНОЈ-а, први проговорио о усташким злочинима на Кордуну, Банији и Лици. Био је министар у влади Хрватске и члан ЦК Југославије. Године 1950. оптужен је и ухапшен заједно са Радом Жигићем и Душком Бркићем као ИБ-овац. Под истрагом и казном на Голом Отоку провео је укупно три године и два месеца. Станко Опачић Ћаница живи на Кордуну у

Позадина убиства краља Александра Карађорђевића: Обавештајац Владета Милићевић је крунски сведок који је знао све о усташама, и не само о њима

Обавештајац Владета Милићевић је у више наврата, континуирано од лета 1934. па све до дана атентата у Марсеју 9. октобра, извештавао Београд о плановима за убиство краља Александра Карађорђевића. „У светским полицијским аналима не постоји ниједан атентат о коме се унапред више знало, а да је, касније, успео!“, рећи ће Милићевић. Његово сведочење о позадини атентата чини га једним крунских сведока тајне историје 20. века. Пише: Драган Бисенић Готово све што знамо о деловању усташког покрета између два рата као и о њиховој улози у убиству краља Александра Карађорђевића које се догодило 9. октобра 1934. дугујемо др Владети Милићевићу, водећој личности међуратне југословенске обавештајне службе. Последњих година, његово име почело је

kukunjevac.jpg

ПОКОЉ У КУКУЊЕВЦУ 11. ОКТОБРА 1942. ГОДИНЕ

На овај дан 1942. године хрватске усташе убиле су 243 мјештана славонског села Кукуњевац. Након упада у село у ноћи 10/11. октобра 1942. године хрватске усташе похватале су Србе из села, довеле их у порту сеоске цркве посвећене Светој Петки, а потом одвели до оближњег Дикленичког потока где су их на најмонструозније начине ликвидирали. Један од преживјелих покоља у Кукуњевцу и непосредни свједок овог свирепог злочина хрватских усташа, Стеван Коњевић, у једном од својих присјећања о злочину је рекао слиједеће: ,,Били смо дјеца, никоме ништа лоше нисмо учинили нити вјеровали да неко може узети каму, маљ, оружје и кренути да нас убија. То се догодило, а само мали, незнатан број

БАЊАЛУКА, 12. ОКТОБАР 2024. ГОДИНЕ: Књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“

У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. У организацији Удружења Херцеговаца  и удружења Бесједа у Бањалуци, у вијећници Банског двора, у суботу 12. октобра 2024. године са почетком од 18 часова биће одржано књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“. У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. Бесједе:• др Сена Михаиловић Милошевић, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић рецезент Зборника;• Ранко Павловић, књижевник из Бања Луке;• Ацо Драгићевић, приређивач Зборника;• Павле Екмечић предсједник УО Удружења Огњиште из Пребиловаца саиздавач Зборника. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Ослобођени Јасеновац

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

Милан Басташић (1931 – 2016.)

Био је један од оснивача удружења грађана Јадовно 1941. Навршило се осам година од упокојења. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Наташа Дракулић: Празна села и гробови без имена

Име села Дивосела у Лици, крај Госпића, настало је етимолошки спајањем речи дивно и село. Кажу да је баш такво и било; богато и велико, на лепом положају, мада то не знам јер никад у њему нисам била иако ми километражом није било далеко од родне куће. Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен. У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.