Телевизијска премијера филма „Дара из Јасеновца“ је изазвала велико интересовање у јавности, а део српске јавности шокирао се злочинима усташких кољача над недужним и немоћним претежно српским цивилним жртвама. Том делу наше јавности свакако је непознато да би се скоро о сваком српском селу на простору Независне државе Хрватске могао снимити сличан филм. Навикнути на дугогодишње анатемисање српског народа као агресорског и злочиначког,  сваки наступ већине аналитичара филма почиње са извињавањем хрватској јавности у погледу да филм није српска пропаганда, да нема за циљ ширење мржње и да су усташе биле само мањи дио хрватског народа. Да је  ситуација обрнута, такви ставови од хрватске стручне и остале јавности се не би

Без срама и душе убијали су кошијску децу која су крај њих расла. Целу лијепу су прекрили српским телима. Био је то прави помор. Био је то Покољ! Пише: Цвијета Радић Колона жена и деце на прашњавом путу. Жагор и плач, у очима страх. Гурају их, вичу, псују… Видим себе у колини. Себе дете, себе мајку, себе жену, себе уплашену и немоћну. Видим и све своје. Ено бабе Јоке. Не може бити, она је у колони за Трновац. Ено Марка. Како он овде, кад је отеран на Пролог? Ено Госпаве. Зар она није отерана на Динару? Откуд сада они овде и откуд ја у колони из Поткозарја? Откуд ја у

Порођајним мукама које потрајаше, неки би рекли чак пуних 80 година, је хрватски Покољ над Србима добио свој умјетнички израз и угледао свјетло дана. Било је, истина, и ранијих покушаја трагања за умјетничким изразом и формом који би дочарали крв проливену у име револуције. Ти изрази и форме нису јасно говорили чија је крв, а ни револуција. И сви су били неуспјешни, незграпни, ружни и – лажни, јер испоставило се да је на овим нашим просторима крв била углавном српска, а револуција туђинска. Тако је неописиво страдање Срба, запамћено готово искључиво захваљујући Цркви и у Цркви, на потпуно невјероватан начин остало скрајнуто и обскурно у широј југословенској социјалистичкој јавности, нешто