
Врећа брашна или како је почео рат у мом селу
„Сине, немам од чега дјеци направит уштипке“… Бабине ријечи запарале су ћаћине уши. Чекао их је данима. Знао је шта ће се догодити. Средина јуна 1992. Коридор према истоку пресјечен. Послије се испоставило да су неки официри у тим данима припремали акцију о којој се и данас испредају митови. На западној страни хаос. Бебе умиру у породилишту, паника, невјерица. Многи нису били свјесни да је рат почео још у марту. Све док није нестало брашна. „Идем док се вратим са страже. Наћи ћу негдје врећу брашна, мајку јој јебем“. Сулуди дани. На једном крају села постављена линија. Срби и Муслимани у рововима. Ма, нису то ровови, то су неке рупице.