Lazar Lukajić: Lički zavet

vukova: opora, neprijatna,

siva. Zimi severni vetar sa

snegom briše trag ljudi i

životinja, raznosi u magli

granicu brda i dolova – leti,

pod užarenim nebom, pukotinom,

zeva crvena zemlja,

vrvi kamenjar zmijama, jetko

miriše oštra i retka trava.

Branili smo mi svoju Liku,

slobodu i ponos, ne samo u

„Balvan revoluciji“, već

vekovima. A, onda su nas 1995.

godine svetski moćnici ote-

rali s naših ognjišta. Ali,

ona lička cesta, kojoj je Li-

čanin mlad i plećat često

odlazio u svet i kojom se se

i pogrbljen vraćao u zavičaj,

u zemlju predaka svojih, če-

kaće nas do sudnjeg dana. Ist-

orija ima svoje obrte.

Jevreji su čekali 2.000 go-

dina da se vrate u svoju obe-

ćanu zemlju i svom Zidu pla-

ča u Jerusalimu. Dotle su sa-

kupljali i sejali pamet po

svetu, više od drugih. Ni Te-

slino pleme umreti neće. Do-

tle je Lika tamo gde smo mi.

U Gospiću smo bili gospoda

i gospodari. Otočac je

otečestvo naše. U Smiljanu

smilje i bosilje. Gračac, grč

i grlo grudobran gradili.

Vrh-ovine vrh neba nas dižu.

Korenica korene nam čuva, a

Srb ime za vek i vekova.

Lika je naša sveta zemlja i

naš oltar. Plitvička jezera

su naše oči u kojima se kupa

nebo iznad Like i bistre

naše uspomene. Plitvička

jezera su i naše suze koje

potocima teku, zato što smo

ih ostavili. Ne plači

voljena zemljo. Opet ćemo ti doći!

Mr Lazar Lukajić