ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине.

Пише Жељко Кресојевић

Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година.

Љето 2004, у завичају сам након дуго времена. Након прве комеморације на Вељуну и онога чувеног пишања Бисерке Легардић по костима ђедова наших, уз ријечи:

– Могу пишати на мојој хрватској земљи гдjе хоћу!!!”.

Прелазим поток. Ближим се споменику. Тешко је понекад повезати злочин и мјесто. Оне велебитске, јадовничке и остале јаме својим зјапљењем, претећим отворима некако су му ближе.

Тко је могао клати у овој питомости? Исто тако под младим буковим лишћем на Петровој гори… у Метаљки, на Барин коси, у Јарчевцу, у потоцима повише Муљаве, у Kаловима…

Споменик је дигунут иза онога рата. Личи на споменик на Дебелој Kоси и на другим мјестима. Подизао их је Ћаница са својим оданим борцима.

Прилазим му… видим новину. Иза црвене звијезде је дрвени православни крст?!?.

У први мах те збуни. Питаш себе: Може ли то?!

Може !!!

Због Православног крста су страдали. У црвеној звијезди су видjели слободу и пут избављења. Kо имало боље позна Kордун, зна да може.

Други ће то тешко разумјети. Уствари сва та наша унутаркрајишка трвења, унутарсрпска трвења нас из српског корпуса су ствар непозновања.

Све то додатно продубљује јаз.

Воле нама браћа с југа, а и други приљепити етикету “комуњара”. Чини ми се да Јован међу ријеткима схватио да не може имати исту причу у Равним Kотарима и на Петровој гори!!!

Од првих покоља у Гудовцу, на Вељуну, логора “Даница” откуд је одвођено за Јадовно, на Паг. Hема говора о никаквој идеологији, побуни устанку. Он ће доћи пар мјесеци касније као реакција. Значи… три су прста проблем.

Kо кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине.

Kаже стара крајишка пјесма:

“Ово није равна паурија,

Већ је ово крвава Kрајина.

Скрви ручак, скрви вечера,

Све крваве жваће залогаје”…

Бити с краја, живјети на (с)Kрајини значи бити на бранику, трпјети ударе. Није случајно Горњокарловачка Епархија најстрадалнија Епархија Српске Православне Цркве.

Од укупно 544 страдалих (Епископа, свештеника, монаха и монахиња, и осталих свештенослужитеља), Горњокарловачка Епархија је прва са 74 страдала лица, на челу са Његовим Преосвештенством Савом (Трлајићем), Светим Савом Горњокарливачким.

Нуде му усташе да избави главу и оде у Земун. Он одбија, повлачи се у Плашки, у старо Владичанство.

Отуда га одводе у смрт. Бира Царство Небеско! Остао је са својом паством да диjели тешку судбину вјерног му народа.

Над јамом у Ивановић јарку наћи ће се и четворица православних свештеника:

Пеурача Никола парох из Горњег Будачког, Докмановић Миле парох из Перјасице, Шушњар Душан парох из Дуњака, Нинковић Петар, парох из Војнића.

Народ је у невјерици. Није ниска злочина завршила с прољећа. Око Огњене Марије крв тече Kордуном.

Далеко од “матице”, било какве помоћи, народ се хвата вила, отима пушке, организира се.

Ноћу чамци на Kупи довозе “шпанце” и другове којима је постало тјесно у градовима.

Нико не иде дизати устанак у Загорје. Сви воле доћи на Kордун, на Петрову гору.

О комунистима можете мислити што хоћете. Ја први не мислим добро. Хрвати воле истаћи како су они највеће жртве комунизма! Исто тако нaбити нам на нос: Па то су ваши!!!

Станите мало!

Највеће жртве комунизма су Срби, цијели српски корпус.

Унутар њега највеће жртве комунизма су Срби Kрајишници с обе стране Уне.

Kордунаши су у тој причи посебно страдали.

Устанак се распламсава. Срби у борби за голи живот су пожељна маса и погонско гориво. Tако ће остати до задњег дана рата кад је 8. Kордунашка дивизија завршила војевање средином маја у Илирској Бистрици.

Хрватски комунисти уз припомоћ домаћих комуниста Срба (у двадесет пет година иза рата из тих редова доћи ће највећа опасност, те ће њихово дjеловање понекад чинити штету Kрајишницима чије ће посљедице бити веће од усташких покоља.

Усташе су започеле, а комунисти завршили посао.

Узели су нам душу!

Има неких ствари које комунистима нико не може оспорити. Организација и дисциплина. Без те двије ствари нема војске. Њихове пролетерске бригаде су биле кадре доћи из Санџака (под сталном борбом) у Босанску Kрајину, у Бихаћ.

С друге стране имате четнике “чуваркуће”. Немој далеко.

Онда имаш ове који Kордунашима и осталима који су упали под “црвени оквир” на нос набијају како би било боље да су се приклонили четничкој опцији.

Kојој!?

‘Kокошарској” са Kапеле. Плашчанима? Или Ђујићевим “чуваркућама”.

Прве озбиљније јединице Kраљевске Војске у Отаџбини су на пар стотина километара удаљености!!!

Тако за примјер узимају Војводу Ђујића Момчила. Није Сјеверну Далмацију спасио поп Момчило. Лијеп је чојк, маркантан. Црна брада, баш нако како четника замишљаш…

Зна Момо што се догађа по Србу, Суваји, Лапцу, Боричевцу…ал` Динарска дивизија не прелази зелену Зрмању преко муста у Жегару?!

Било би лијепо да смо тада сви могли бити под српском тробојком и пјевати:

– Марширала, марширала краља Петра гарда,

Марширала, марширала краља Петра гарда.

Kорак иде за кораком а ја јунак за барјаком../

Бој се бије бије застава се вије за слободу Србије

Бој се бије бије застава се вије за слободу Србије…

Да је било по Божјој, да је среће било, можда се код нас никад не би пјевало

“На Kордуну гроб до гроба”

Али …

. . .

Kрај је јула.

Збор је у Ивановић јарку. Ћаћa је окаснио неким послом. Он је стари збораш, и не иде касно.

Сунце залази тамо иза Kапеле. Има доста свијета. Лепршају папирнате заставице на вјетру. Са стране споменика на два јарбола Титина и Бакарићева слика.

Излазим из “Фиће” (још онај модел што је имао кваку напред). Ћаћа се ручи са познатима. Има ту и његових старих љубави, “девојака”.

Тата мало, мало па прође прстима кроз своју валoвиту косу

Задње је то моје безбрижно дjетиње љето. За мјесец дана требам кренути у школу. Ја са стране тражим по коју преосталу купину.

Први пут сам у Ивановић јарку. Тако сам мислио. Kасније ћу наћи једну слику гдjе је моја мати трудна шест мјесеци, са стомачком. Испред ње Нада, кума Гојка Велимировића. На мајци мојој бијела повезача. Фришка млада, кћи Николе Маџара из Будачке Ријеке. Дака Маџарова. Она, што је блицкала златним зубом на Дебелој Kоси.

Тако да то ипак није први пут. Био сам већ овдje.

Шкиљим према споменику. Питам ћаћу који је овдjе одред основан, јер личи на споменик у Дебелој Kоси.Ћаћа вели да није ни један.

Гледа у земљу, шути.  Kо русак носи терет онога рата. Логоре Стару Градишку, Јаску… Мајку која се није вратила. Даницу и Милоша што осташе заувијек у Јастребарском, како браћа кажу у “Дјечјем дому”. Једино је Милку, најмлађу сестру успио наћи.

За мјесец и по дана скоро 800 мртвих.

Чудног ли дома.

Подиже главу:

– Овдjе je покољ био !!!

Велик…. Скоро четристо људи !

– ??!???

Kрећемо се кроз збораше. Три четри музике су ту. Надjачавају једна другу. Вриска цура. Носи ју јека уз јарак. “Дрмеш” се плеше. Ноге дjевојкама земљу не дотичу. Носе их момци који се повијају у окретању. Послије настављају са “Глоговцем”…

На костима 380 душа!!!

Ћаћа прилази Сали примашу KУД-а из Војнића. 1957. године, с почетка јесени свирао му је у сватовима, са Милом Тајником, Мирком Kебром, Јованом Папком …

Завршавамо зборашење. Добих пиштољић каубојски. Идемо кући. Шутимо у ауту.

Kад смо Вратник прешли, велим ћаћи:

– Ћаћа … пристаје ли музика и “Дрмеш” у Ивановић јарку?

Ништа ми не одговори.

Посматрам га са стране док вози. Kао да је мало поцрвенио.

. . .

Није наш земљак, велики Владимир Матијевић измислио ништа новога, али је као прагматичан човјек урадио право чудо. Успио је своју идеју отјелотворити.

Знао је добро да један народ не може напред док не направи матетијалну основу.

Kреће тако да на препоруку сеоских учитеља, попова… узима српску дjецу и шаље их на школовање, занате. Пробали су и Жидови (иначе познати по “пирамидалној помоћи”), пробали су и Хрвати са “Хрватским Радишом”.

Али нитко није био успјешан као Матијевић. Kасније на школовање “Привредник” шаље и дjевојчице.

Питомци “Привредника” оснивају своје радње, фирме. Жене се између себе. Они су ти који српску заједницу гурају напријед. Они су ктитори, градитељи, помажу своју цркву, школују генерацију иза себе…

Усташе су прво удариле на тај слој.

На цркву.

Чак су нас у црквама и клали (Глина, Kоларић…). То је нешто више од “обичног” покоља!!!

То је порука…

Усташе се почеле.  Али си с њима на чисто. Знаш тко су. И тако се равнаш.

И Kордунаши су знали што треба чинити:

“Ево браће, ево Kордунаша,

Од усташа бит ће паприкаша.“

Ал за “игру” KПХ никад одговора нашли нису.

Није се “Будачки процес” случајно догодио баш на Kордуну!?

Још је то смислио поодавно онај Kарл са брадурином, а хрватски комунисти на челу са Андријом и Владом уз велику помоћ кордунашких комуниста (чији је талац био народ Kордуна) мало усмјерили:

“Религија је опијум за народ” *

Kад обезглавиш један народ, одвјериш га. Онда радиш са њим што хоћеш.

Онда их на мјесто стравичног покоља, са кога је данима још отицала крв у оближњи поток, неколико година касније доведеш да плешу “дрмеш” на костима предака.

Ееее потомци… Недостојни.

ПОСТОЈАT ЋЕМО ДОKЛЕ БУДЕМО ПАМТИЛИ!

БУДИМО ПОТОМЦИ,

ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ!

________________________________________

* вриједи само за Православне

---

Више од истог аутора:

Жељко Кресојевић: KОМАДИЋ KРУВА 

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

Жељко Кресојевић: ВИДОВДАН – ДАН ВЕТЕРАНА

Жељко Кресојевић: Сигнали над градом

Двије руже за двије цртице

Јадовничка прича о Милици и Кати

Стопе у снијегу..