Обраћање Милана Жунића на трибини о Јасеновцу

Поштовани пријатељи, даме и господо, постовани потомци страдалника логора Јасеновац!

Зовем се Милан Жунић, председник сам Скупштине кровне организације удружења под називом „Координација удружења избеглих и расељених у Републици Србији“ које је основано и почело са радом 2016. године,са циљем организованије и ефикасније борбе за права избеглог и расељеног српског становништа са простора бивше СФРЈ. У оквиру ове наше кровне организације делује за сада 36 удружења грађана протераних и избеглих из Хрватске, БиХ, Косова и Метохије као и три респектабилна удружења Рома.

Овде данас на обележавању 72. годишњице пробоја логораша из злогласног усташког логора Јасеновац обраћам се у име свих 36 удружења и у њихово име и име наших чланова и у своје лично име, одајем почаст и помен свим жртвама логора Јасеновац.

Нема српске породице из Хрватске па ни из већег дела БиХ, из које бар један члан није скончао свој живот у логору Јасеновац током другог светског рата.

Број жртава у логору Јасеновац никада није тачно утврђен и вероватно се тачан број никада неће ни утврдити. Статистички, односно, стваран број жртава је иначе јако тешко и утврдити из једноставног разлога што не постоји евиденција, али је чињеница да је тај број огроман. Лично верујем податку Земаљске комисије НР Хрватске основане 1945 године а која је правила извештај Међународном војном суду у Нирбергу, да је број жртава између 500.000 и 700.000 хиљада.

За разлику од Немаца који су радили врло детаљну статистику свега што су радили у другом светском рату, усташе такве податке готово да нису  ни имали,нити им је то падало напамет да раде, нарочито ако се узме у обзир и чињеница да су усташе у Јасеновцу највећи број доведених у логор убијали одмах по пристизању, тако да нису ни имали потребу прављења евиденције, јер их мртви људи нису занимали а нарочито ако су Срби. Ово лицитирање око „статистике“ жртава логора Јасеновац је нажалост врло трагична тема, на којој су многе белосветске и наше барабе покушале и данас покушавају да уновче своје “име” и “каријеру” на начин да је број убијених уједно и мерило свирепости, па су на тај начин повећавали или смањивали жртве и злочине, наравно како им иде у корист и како им одговара у датом тренутку.

Јасеновац, Јадовно, Јодно, јаме на Велебиту….. нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе и система да физички истребе искључиво српски народ из Хрватске.

Геноцид над Србима нису водиле само усташе, већ је вођа геноцида над Србима у Хрватској сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем, а учествовали су сви, усташе, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, шумари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви ти злочинци уложили велики напор да сакрију трагове свог геноцида али сада на челу са Ватиканом, и на нашу највећу жалост успели су у томе.

Католичка црква никада није осудила злочине који су почињени у логору Јасеновац, јер за њих је очито најбитнија сама порука Јасеновца упућена Србима у Хрватској, шта ће им се десити ако икада поново буду национално освештени, и нажалост успели су да нас готово истребе из Хрватске 90-тих година и то, наравно, уз отворену помоћ Ватикана,који данас чини све како би усташког викара и злочинца Алојзија Степинца прогласио свецем.

СФРЈ је 1964. Године именовала комисију судских антрополога у саставу Др. Здравко Марић,Вида Бродар,Антон Погачник и Др. Србољуб Живановић  ради испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини преко пута Јасеновца са дуге стране реке Саве, јер су борци из Козарске Дубице и народ тога краја сами почели са истраживањима и обележавањима масовних гробница у Градини и тадашње комунистичко руководсво се очито бојало истине,коју су и сами скривали, и основана комисија је требала да смири ситуацију и евентуалну буну народа са тог подручја, која је била више него извесна.

Први известаји те комисије су потврдили да на том простору у дужини од 12,5 км и ширине 4,5 км лежи више стотина хиљада зверски убијених људи. Прва бушења су утврдила да су гробнице широке 6 м а дубоке 8 м и да су у једном реду по висини једно на друго наслагано по  27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20% њих у гроб отишло живо. После тих првих извештаја све је нагло  стопирано и то без објашњења како члановима комисије тако и јавности. Комисија је радиласвој посао око три месеца и између осталога дошла је до имена и презимена 1.371 католичког свештеника који су учествовали у ликвидацијама Срба. Познато је, по евиденцији Католичке цркве, да је 1941. године у Хрватској било око 2.000 католичких свештеника и није тешко израчунати колико је међу њима било убица и која је стварна улога била католичке цркве у Хрватској у почињеним злочинима над Србима у Хрватској.

Плашим се да су браћа комунисти и те како учествовала у прикривању злочина над Србима у другом светском рату па тако и монструозних злочина у логору Јасеновац.

Овде се поставља много питања :

1. Јасеновац је несметано радио свој крвави посао све до краја рата. Зашто га партизани нису раније напали и можда тиме ослободили логораше и рушењем тог здања сигурно прекинули геноцид над Србима, а могли су ?

2. Зашто су се Моша Пијаде и Миле Будак сретали неколико пута у току рата, о чему су се договарали ?

3. Зашто је Тито, како је то открила др. Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе ?

4. Зашто Тито никада није посетио Јасеновац ?

5. Зашто је Владимир Велебит, у име главног штаба НОВ и ПО, пре „Неретве“ и Сутјеске“ посетио Загреб и тамо потписао споразум о сарадњи са Павелићем и Немцима.

Има ту још много питања, али дефинитивно одговоре сада знамо сви, а ова питања су само начелна, чисто да не градимо идоле од људи који су имали несумњиво велику улогу у скривању злочина над српским народом. Ко корен каснијих и данашњих трагичних дешавања везаних за српски народ на територији бивше СФРЈ не види у овој ближој прошлости, дефинитивно са њим нешто није у реду.

На жалост  изгледа да ништа нисмо научили из наше ближе прошлости, зато сада отварамо по целој бившој Југославији нове јаме са нашим српским новим жртвама, које можда по броју и нису као јасеновачке,али по свирепости и по понашању џелата врло сличне, ако не и исте.

Овде ја морам да прозовем Београд, који је најовлшћенији да покрене оваква питања, а Београд упорно ћути и не меша се у своје несреће. Такав је био у доба Тита (а Тито је одавно већ умро), такав је остао и данас, мало Европски,више мондијалистички. Они који и пишу о оваквим звјерствима и геноциду над српским народом немају места у београдској штампи или телевизијама и редовно се проглашавају примитивним националистима.

Координација Удружења

Председник Скупштине Координације Удружења

Милан Жунић с.р.